Štap se odjednom ispravi. Ruka ostane podignuta, spremna da zadrži sledeći beg, ali na drugom kraju više nema ničega. Ribolovac još nekoliko trenutaka gleda u vodu, pa privuče najlon i proveri kraj. Meredov leži kraj nogu, s polovinom mreže u plićaku.
Tek kasnije počinje premotavanje. Pri zatvaranju kutije, u povratku kući, pa u krevetu: trebalo je popustiti kočnicu, sačekati s meredovom, pomeriti se ulevo. Od čitavog dana ostane nekoliko sekundi koje se ponavljaju dok se ostala oprema već suši u hodniku.
Poslednji metar najduže traje
Naročito dugo ostaju ribe koje smo dobro videli. Dok je sve još duboko, postoji samo težina na štapu. Onda se pokaže bok štuke ili širok rep šarana i u glavi već počinje sledeći deo: prihvat, mokre ruke, možda fotografija. Meredov se spušta u vodu pre nego što je riba spremna da mu priđe.
Blizina obale lako zavara. Krupna riba može da priđe, a da još ima snage za snažan beg. Zato ono poslednje propinjanje ne mora da znači da smo napravili veliku grešku. Ponekad se udica jednostavno oslobodi kada riba promeni pravac tik ispred mreže.
Ipak, u pamćenju se najčešće zadrže poslednjih nekoliko sekundi. Čovek ponavlja pokret rukom kao da još može da ga popravi. Na sledećem izlasku drugome pokazuje gde je stajao i dokle je riba došla, pa vrhom štapa označava tačku sasvim blizu svojih čizama.
Kolika je stvarno bila
Izgubljena riba ima nezgodnu prednost nad svakom izmerenom: njena veličina ostaje otvorena. Videli smo je kroz vodu, ukoso, možda samo pri okretu. Uzbuđenje uradi ostalo. Ruke se pri pričanju razmaknu, zastanu, pa se ipak malo približe. Niko tog dana nije izvukao metar.
Pošteno je sačuvati i tu neizvesnost. Ako težinu ne znamo, procena ostaje procena. To sasvim lepo staje uz sećanje na snažan prvi beg ili širinu leđa koja su se pojavila uz čamac. Nema potrebe da se naknadno dopisuju kilogrami svaki put kad se otvori kutija s priborom.
Od takvog izlaska često ostanu sasvim određene sitnice:
krug na površini posle okreta;
zvuk kočnice u inače mirnom jutru;
kamen na koji je zapela noga;
mokar rukav čoveka koji je držao meredov.
Sa godinama riba u priči ume malo da poraste. Prijatelji to obično primete pre pripovedača. Ali ispod tog dobrodušnog zadirkivanja ostaje stvaran događaj. Ako se varalica vratila, posle se dugo prevrće među prstima, traži se iskrivljena udica ili trag zuba, nad otvorenim pregradama kutije.
Mesto na koje se vraćamo
Posle takvog susreta jedno obično mesto na obali postane lako prepoznatljivo. Tu je bio udarac, uz onu travu je krenula, tamo je najlon presekao površinu. Ribolovac koji je ranije prolazio dalje sada zastane i odmeri vodu. Čak i kada je krenuo na sasvim drugi deo obale.
Lako se tu potroši celo popodne na još jedan zabačaj. Menja se ugao, pa varalica, pa opet ugao. Nema osnova da očekujemo da nas ista riba čeka na istom mestu. Nivo vode se promenio, trava je polegla, grana koju pamtimo možda je odavno otplovila nizvodno.
Ipak, povratak ume da bude prijatan i bez novog udarca. Ponovo se prepozna staza kroz šiblje i pronađe ravno mesto za torbu. Ponekad tek tada primetimo koliko smo prethodnog puta bili zauzeti ribom: termos je ostao zatvoren, a sendvič pritisnut rezervnom duksericom.
Ko je držao meredov
U dugom sećanju na izgubljenu ribu često najjasnije ostane ko je bio pored nas. Neko je prvi ugledao leđa pod površinom. Neko je ostavio svoj štap i potrčao po meredov. Posle se pamti i kako je stajao s ispruženom drškom, još gledajući u praznu mrežu.
Tu ima prostora za zadirkivanje koje traje godinama. Meredov je bio prekratak, pomagač prespor, riba navodno već spremna za prihvat. S vremenom se zna na kom mestu priče počinje rasprava. Dovoljno je da se pri pakovanju pribora ponovo pojavi onaj isti meredov.
Kad se gubitak tek dogodi, obično više prija nekoliko minuta mira nego čitavo predavanje o kočnici i uglu štapa. Pomagaču je često neprijatno koliko i ribolovcu. Može da spusti mrežu, pruži flašu vode i sedne pored njega. O priboru se može pričati kasnije, dok se odvezuju pertle.
Šta ostane kod kuće
Kod kuće ruke ponovo odlaze na pribor. Pregleda se završni deo najlona, proveri čvor, prstom pređe preko vrha udice. Ponekad se pronađe oštećenje koje je trebalo ranije uočiti. Ponekad sve izgleda kako treba, pa se isti kraj najlona pogleda još jednom pod jačim svetlom.
Ako postoji jasna greška, dovoljno je popraviti nju. Pripremiti meredov pre početka pecanja ili zameniti oštećen predvez ima više smisla nego sutradan menjati pola opreme. Sasvim upotrebljiv štap lako završi na optuženičkoj klupi, iako je tog dana sasvim lepo pokazivao svaki pokret ribe.
Vredi zapisati nekoliko redova dok je događaj svež. Vreme, stanje vode, mesto udarca i ono što je riba uradila pre nego što je spala. Bez naknadnog ulepšavanja. Takva beleška kasnije vrati i poneki zaboravljen detalj: vetar u lice ili trenutak kada je sunce zašlo iza drveća.
Uz datum može da stoji i ime saputnika, pa mala skica obale s označenom granom. Ako postoji rubrika za težinu, neka ostane prazna.