Riba je već otplivala, a prsti još ne uspevaju da zatvore kopču na torbi. Telefon je mokar, rukav takođe, i nekoliko puta se proverava da li je fotografija stvarno sačuvana. Posle toliko izlazaka, promašenih udaraca i vraćanja po mraku, dogodio se taj ulov. Štap je spušten na obalu. Neko vreme se samo sedi pored njega.
Kasnije, kad se oprema osuši i poruke sa čestitkama prorede, ume da se pojavi sasvim neočekivana misao: a šta sad? Zadovoljstvo je tu, ali uz njega ide i blaga praznina. Do juče se tačno znalo zbog čega se navija alarm. Za naredno jutro alarm još nije podešen.
Kad se ruke umire
Veliki ulov često se prvo oseti u rukama i nogama, pa tek onda stigne do reči. U trenutku vađenja ribe pažnja je na struni, udici i podmetaču. Tek kada se sve završi, primeti se koliko su ramena bila stegnuta. Poklopac kutije odjednom postane neobično težak za zatvaranje.
Posle takvog uzbuđenja nekome prija da nastavi da peca, a nekome je dosta za taj dan. Može se još sat vremena stajati na istom mestu i mehanički zabacivati, bez one jutarnje pažnje. Pogled stalno odlazi ka mestu gde se riba prvi put pokazala na površini.
Tu nema potrebe popravljati raspoloženje na silu. Praznina posle ulova može da stoji sasvim blizu radosti. Uveče se ista fotografija otvori deset puta, pa se telefon spusti licem nadole. Kod kuće još treba oprati čizme i pronaći mesto na kojem će se osušiti mokar podmetač.
Kad nestane stari cilj
Riba snova dugo zauzima mesto u običnim danima. Zbog nje se pregleda prognoza tokom pauze na poslu, prevezuje predvez za kuhinjskim stolom i u glavi ponavlja poslednji izlazak. Pamti se gde je nešto udarilo, sa koje strane je duvao vetar i šta bi sledeći put trebalo promeniti. Deo tog ribolova odvija se daleko od vode.
Kada se cilj ostvari, odjednom zastanu i sve te male pripreme. Kutija je složena, pribor poznat, a pitanje koje je mesecima pokretalo razmišljanje dobilo je odgovor. Zato sutradan može da deluje praznije nego što se očekivalo. Ruka po navici otvori prognozu, ali se ovog puta duže zadrži na ekranu.
Lako je odmah postaviti veću brojku. Još duži smuđ, još teža štuka, još nekoliko centimetara preko ličnog rekorda. Takav cilj može ponovo da pokrene čoveka, ali nema razloga da se odredi iste večeri. Nekoliko dana može da prođe i bez pregledanja novih varalica i računanja sledećeg slobodnog vikenda.
Šta ostane na fotografiji
Fotografija sačuva ribu i lice. Mnogo toga ostane van kadra: prazna obala pre svitanja, mokra nogavica, zvuk kočnice i trenutak u kojem se učinilo da je udica popustila. Upravo te sitnice kasnije izlete dok se slika pokazuje nekome za stolom.
S vremenom se poneki detalj izgubi. Trajanje borbe postane nejasno, redosled događaja se pomeša. Zato uz fotografiju vredi zabeležiti nekoliko običnih stvari dok su još sveže, bez sastavljanja izveštaja kao za takmičenje.
Kakvi su bili voda i vreme tog jutra.
Šta je prethodilo udarcu i gde se riba prvi put pokazala.
Koji deo pribora je sačuvan posle ulova.
Ko je bio pored vode i šta je ostalo van fotografije.
Takva beleška ostavlja mesta i za ono što vaga ne beleži. Posle nekoliko godina može se zaboraviti tačna težina, a ostati sasvim jasna ogrebotina na dršci štapa. Sačuvana varalica često završi u posebnom odeljku kutije, odvojena od ostalih koje i dalje redovno idu u vodu.
Sledeći izlazak bez dokazivanja
Prvi povratak na vodu ume da bude nezgodan ako se od njega očekuje nastavak velikog dana. Svaki običan udarac tada se poredi sa onim jednim, a pristojna riba deluje mala čim se ugleda. Čak i poznato mesto može da razočara već posle pola sata bez dešavanja.
Zato prija odlazak sa drugačijim dogovorom. Kraće pecanje na kanalu, nekoliko sati sa lakšim priborom ili društvo sa kojim se stalno odlaže zajednički izlazak. Krupan klen ispod granja traži svoju pažnju, bez obzira na to kolika je štuka uhvaćena prošle nedelje. Treba mu prići i provući mamac pored grane.
U takvom danu razgovor lako potisne merenje. Gleda se kako drug vodi varalicu, dodaje mu se podmetač, deli poslednja kafa iz termos-boce. Dešava se da sopstveni pribor ostane sklopljen duže nego što je planirano, dok se nekome pokazuje kako da zabaci ispod niske krošnje.
Cilj koji ne traži rekord
Posle velikog ulova može da se pojavi i cilj bez vage. Naučiti deo reke koji se do tada zaobilazio. Razumeti zašto ista obala jednog dana daje ribu, a drugog ostaje nema. Savladati način pecanja u kojem se još petlja struna i predugo bira mesto za zabacivanje.
U tome ima i malo prijatne nespretnosti. Ribolovac koji je navikao da zna šta radi ponovo proverava dubinu, promašuje prolaz između grana i traži objašnjenje za sitan udarac. Veliki ulov ostaje među sačuvanim fotografijama, dok se na stolu ponovo suši nekoliko tek isprobanih varalica.
Za sledeći izlazak u torbi može da ostane isti pribor. Dovoljno je ostaviti malo više vremena za onaj plići deo obale pored kojeg se mesecima samo prolazilo. Ovog puta vredi zastati pre nego što se produži do starog mesta.