Pribor je opran i složen, ali se jedan trenutak stalno vraća: vrh štapa je bio savijen, riba se okrenula uz obalu, a onda je najlon ostao labav. Dešava se da ribolovac mesecima pamti taj pokret, dok sasvim pristojan ulov od sledećeg vikenda gotovo zaboravi.
Uz takvu uspomenu često ide i plan za sledeći izlazak. Proverava se predvez, menja udica, razmišlja o istom mestu. Ponekad se zbog jedne ribe godinama ustaje pre svitanja, iako bi bilo teško objasniti ukućanima zašto baš ona toliko vredi. Naročito dok se u kuhinji traži poklopac termos-boce.
Kako biramo ribu iz snova
Želja može da počne od stare fotografije ili prvog pogleda na krupnu ribu u tuđem meredovu. Nekome se u glavu uvuče velika potočna pastrmka, nekome šaran kakvog je kao dete gledao samo u časopisima. Još nema odgovarajući pribor, možda ni priliku da je traži, ali već zna kako ta riba izgleda.
Riba iz snova često ima i svoje mesto. Važno je da bude ulovljena na poznatoj reci, na obali do koje se pešači ili tamo gde je nekada počinjao ribolov s nekim bliskim. Riba iste veličine na drugoj vodi može biti lep ulov, a da ona stara želja i dalje ostane nezavršena. Kutija sa priborom ponovo se sprema za poznatu obalu.
S godinama se i cilj menja. Nekada je dovoljno nekoliko centimetara preko ličnog rekorda. Kasnije više privlači prvi smuđ uhvaćen načinom koji smo dugo učili. U beleškama tada, pored dužine ribe, ostane zapisano i na šta je uzela, uz koju ivicu i pri kakvom svetlu.
Čekanje postaje deo uspomene
Pre velikog ulova skupi se dosta običnih jutara. Magla nad vodom, mokre nogavice, mamac koji se vraća netaknut. Pamte se i izlasci kada je jedini događaj bio poklopac kutije koji je vetar odneo niz obalu. U takvim danima nastaju navike: gde se spušta torba, odakle se prvo zabacuje, kada se sipa kafa.
Zato ostvarena želja ume da izazove sasvim nesrazmernu radost. Čovek drži ribu nekoliko trenutaka, a u glavi su mu svi prethodni dolasci. Ruke odjednom postanu nespretne. Meredov zapinje za rukav, telefon je u pogrešnom džepu, a neko sa strane mora da podseti da se prvo odloži štap.
Posle takvog ulova ne mora odmah da se pojavi novi cilj. Dešava se da ribolovac neko vreme odlazi na vodu bez naročitog plana, zadovoljan onim što naiđe. A onda primeti drugi vir ili na staroj fotografiji ugleda ribu koju ranije nije naročito zagledao. Sledećeg jutra u torbu ulazi druga kutija.
Riba koja se otkačila
Izgubljena riba ostavlja mnogo prostora za razmišljanje. Vraćamo pokret štapa, položaj meredova, trenutak kada je trebalo popustiti ili sačekati. Pošto nema merenja, njena veličina lako poraste u sećanju. Ribolovačko društvo to uglavnom ume da prepozna, uz dovoljno smeha da priča može ponovo da se ispriča.
Poštenije je sačuvati ono što se zaista videlo: široka leđa uz površinu, snažan beg prema dubini, udicu koja se vratila prazna. Broj kilograma bez vage ostaje pretpostavka. I bez njega se dobro pamti kako je štap na trenutak otežao i gde je riba poslednji put pokazala bok.
Iz tog događaja ponekad ostane sasvim praktična promena. Meredov se od tada postavlja bliže, predvez se pažljivije pregleda, a završnica više ne požuruje. Ipak, čovek može sve da uradi razumno i ostane bez ribe. Posle malo ćutanja proveri udicu i ponovo zabaci na isto mesto.
Kad neko naš upeca
Posebno mesto zauzima prvi ulov nekoga koga smo doveli na vodu. Dete izvuče bodorku, a odrasli odjednom zaborave svoj pribor. Jedan pridržava štap, drugi oslobađa prostor za meredov. Na fotografiji se kasnije vide odsečene čizme i nakrivljen horizont, jer je onaj iza telefona gledao preko ekrana.
Takva riba može biti sasvim mala. Pamti se kako je plovak nestao i ko je prvi primetio da se nešto dešava. Još više se pamti šta je usledilo: pažljivo pranje ruku, proveravanje fotografije na svakih nekoliko minuta, pa prepričavanje istog poteza za stolom čim se stigne kući.
Ribolov uz bliske ljude ima mnogo tih sporednih radnji. Dodavanje meredova bez dozivanja. Raspetljavanje najlona dok druga osoba drži kraj. Deljenje poslednjeg suvog mesta za sedenje. Kada se kasnije govori o nekom ulovu, razgovor lako skrene na onoga ko je stajao pored, u jakni sa stalno pokvarenim rajsferšlusom.
Šta ostane kod kuće
U kući ribolovca čuvaju se predmeti čija vrednost teško može da se proceni na prvi pogled. Pored novog pribora stoji stari plovak sa oljuštenom bojom ili mašinica koja odavno ne izlazi na vodu. Pri sređivanju se uzmu u ruku, pregledaju i vrate na istu policu.
Često se sačuva nešto sasvim obično:
varalica sa tragovima zuba, odložena posle posebnog ulova;
stara fotografija na kojoj se riba jedva razaznaje;
sveska sa datumom, vodostajem i nekoliko kratkih rečenica;
plovak sa prvih zajedničkih odlazaka na vodu.
Uz fotografiju vredi ostaviti kratku belešku dok je dan još svež. Vreme i veličina ribe lako se upišu, ali kasnije baš nedostaju sitnice: ko je dodao meredov, koliko je duvao vetar, zbog čega su se svi smejali. Dovoljne su dve rečenice u opisu sačuvane fotografije.
Na poleđini papirne fotografije ima mesta i za imena onih koji se ne vide u kadru. Neko je morao da je snimi. Neko je malo pre toga klečao na mokroj obali i pokušavao da razmrsi mrežu meredova.