Posle duže pauze, prvo se obriše prašina sa torbe. Proveri se mašinica, odseče oštećeni deo najlona, potraže klješta koja su nekad imala svoje mesto. Štap je sve vreme stajao iza ormara, dok su se nizali pregledi, dodatne smene ili dani u kojima je bilo teško izaći iz kuće. Sad je ponovo naslonjen kraj vrata.
Takav povratak često počne sasvim skromno: sa malo slobodnog vremena i bez naročitog plana za ulov. Čovek samo želi da ponovo sedne kraj vode. Ujutru se kafa sipa u termos, a stara jakna vadi iz hodnika, sa zaboravljenim plovkom u džepu.
Poznati poslovi za težak dan
Kad se mnogo toga poremeti, poznati poslovi umeju da prijaju. Provlačenje najlona kroz provodnike traži malo pažnje. Čvor mora da se zategne, mamac namesti, mesto osmotri. Briga će se verovatno opet javiti, ali ruke dotle imaju nešto određeno da rade. Ponekad se nekoliko minuta provede samo u praćenju plovka koji polako prilazi trsci.
Naravno, voda ume i da iznervira. Najlon se zamrsi baš kad duva, udica zapne, a riba se ne javi satima. Nema potrebe da se od svakog izlaska očekuje mir u glavi. I sasvim običan dan na pecanju ima svoje gunđanje, naročito kad vetar treći put vrati isti zabačaj.
Ipak, posle takvog dana ostanu sitne stvari koje se mogu primetiti: čvor je vezan bez ponovnog pokušaja, prepešačen je deo obale, pojeden sendvič napolju. Kod kuće se ponekad tek pri izuvanju primeti da su čarape mokre. Negde se, po starom običaju, ipak stalo u plićak uz samu obalu.
Ribolov može da bude oslonac u teškom periodu, ali ne zamenjuje stručnu pomoć i lečenje kada su potrebni.
Pribor za povratak
Duga pauza ume da donese i neprijatnost zbog opreme. Nešto je prodato kad je novac bio potrebniji, nešto propalo u vlažnoj ostavi. Lako je odložiti izlazak dok se ponovo ne nabavi sve što je nekada stajalo u torbi. A za jednostavno pecanje sa obale često je potrebno mnogo manje.
Važno je da pribor bude ispravan i prikladan vodi. Stariji štap i obična mašinica mogu sasvim dobro da posluže. Za prvi povratak prijaju pristupačna obala i izlazak koji ne zahteva celodnevno pešačenje. Torba može da ostane poluprazna, sa nekoliko potrebnih sitnica umesto svih kutija koje imamo.
Tuđa pomoć najlakše se primi kad je ponuđena bez velike predstave. Pozajmljen štap, prevoz do vode, malo najlona sa kalema. Sasvim dovoljno da se dogovor ne završi još jednim odlaganjem. Ribolovci obično imaju ponešto viška, mada će za svaku od četiri skoro iste kutije tvrditi da im baš treba.
Stvari koje čuvamo zbog ljudi
Neki komadi pribora ostanu u kući dugo pošto prestanu da budu korisni. Plovku se oljušti boja, ručka štapa potamni, kopča na torbi više ne drži kako treba. Čuvaju se jer ih vezujemo za nekoga s kim smo odlazili na vodu. Dovoljno je otvoriti kutiju pa se setiti kako je taj čovek slagao olovca ili proveravao čvor.
U sećanju često ostane zajedničko vreme, sa svim njegovim sitnim navikama. Neko je uvek kasnio na polazak. Neko je nosio previše hrane i uporno tvrdio da će ostati do mraka. Posle gubitka bliske osobe, takve obične stvari mogu da se vrate usred sasvim drugog posla, dok se kod kuće menja najlon.
Po kutijama i policama ostaju:
plovak kojim se više ne peca, ali se ne baca;
izbledela kapa sa tragom soli na obodu;
zajednička fotografija na kojoj se ulov jedva vidi;
torba sa istom sitnicom u istom bočnom džepu.
Povratak na zajedničku obalu može da bude težak. Nekad se štap i ne sastavi odmah. Sedne se, pogleda mesto na kom je stajala druga stolica, popije kafa. Ako se tog dana rano krene kući, pribor se jednostavno spakuje. Na vodi nema potrebe ostajati zbog reda.
Društvo bez velikih razgovora
Ribolovačko društvo ume da pomogne sasvim praktično. Sačeka se da onaj kome je teško sam izabere hoće li govoriti. Za to vreme može da se sipa kafa ili pridržava štap dok se provlači najlon. Pitanje o dubini i mamcu ponekad dođe lakše od pitanja kako ide život.
Korisnija je jasna ponuda nego usputno obećanje da ćemo se nekad čuti: odlazak u subotu, kratko zadržavanje, povratak pre ručka. Čoveku koji je dugo bio van svega lakše je da prihvati takav dogovor. Zna kada se polazi i da ga ne čeka naporan dan na teško pristupačnoj obali.
Za zajedničko pecanje ne mora uvek mnogo da se priča. Mogu da prođu dugi minuti uz šuštanje kese sa hranom i povremeni pogled prema plovku. Onda neko promaši kontru, počne poznato zadirkivanje i razgovor krene oko ribe koja je, sasvim sigurno, bila najveća tog jutra.
Kad odlazak mora da sačeka
Postoje periodi kad ni kratko pecanje nije izvodljivo. Zdravlje, novac ili obaveze zadrže čoveka kod kuće. Tada i sređivanje male kutije može da prija, ako za njega ima volje. Razdvoje se udice, operu kutije, pronađe deo pribora za koji se mislilo da je izgubljen. Nema potrebe odmah planirati veliki povratak.
Vredi se javiti i prijatelju koji je prestao da dolazi. Poslati mu običnu fotografiju obale, pitati treba li mu nešto iz stare kutije, ostaviti otvoren poziv za kraći izlazak. Bez požurivanja i ispitivanja kada će ponovo biti kao nekad. Dogovor može da sačeka dok ponovo bude mogao da pođe.
Za taj izlazak može unapred da se odvoji jedna mala kutija, ona koja staje u džep jakne. Malo najlona, nekoliko udica, plovak koji se dobro vidi. Ostalo može da ostane na polici, da se pred polazak ne traži po celoj kući.