Riba je već u meredovu, a ruka još podrhtava dok spušta štap. Treba odložiti pribor, osloboditi udicu, dohvatiti klešta, samo što prsti odjednom deluju nespretno. Tek tada ribolovac primeti da mu je rukav mokar do lakta. Nekoliko minuta ranije nije osećao ni hladnu vodu koja je ušla u čizmu.
Takvi ribolovi ostaju dugo u glavi. Težina se vremenom zaboravi ili ostane zapisana uz fotografiju, ali se sasvim jasno pamti trenutak kada je kočnica prvi put popustila. I ono kratko okretanje prema meredovu koji je, naravno, ostao malo predaleko.
Dok još ne znamo šta vuče
Najviše prostora u sećanju često zauzmu prvih nekoliko sekundi. Varalica stane kao da je zakačila granu, zatim grana krene uzvodno. Ili se plovak izgubi bez naročite najave, a posle kontre štap ostane savijen na mestu. Riba se još ne vidi. Počinje nagađanje, dok pogled prati najlon koji seče površinu.
U tom trenutku nemamo mnogo pouzdanih podataka. Osećamo udarce, promenu pravca i teret na štapu. Šaran koji uporno drži dubinu može delovati sasvim drugačije od onog koji odmah krene preko plićaka. Dok prvi put ne ugledamo bok, u glavi se promeni nekoliko procena veličine.
Zato iznenađenje ostane tako živo. Pribor je možda pripremljen za sasvim skroman ulov, kafa još stoji otvorena pored torbe, a sada treba misliti na svaki pokret. Gutljaj ostane nepopijen sve dok se sve ne završi, pa se tek onda ustanovi da je u šolju upala mušica.
Voda menja osećaj snage
Mrena koja se okrene niz maticu ostaviće drugačiju uspomenu od ribe iste težine u mirnoj vodi. Struja opterećuje pribor, najlon pravi luk, a nekoliko koraka slobodne obale odjednom postane dragoceno. Pamti se i kamen koji je smetao pod nogom, naročito ako je trebalo spustiti meredov baš preko njega.
Na jezeru tu ulogu može imati ivica trave. Na moru dubina produži put do prvog pogleda na ribu. Deo uzbuđenja dolazi od toga što svaki beg ima pravac koji nam odgovara ili ne odgovara. Kad riba krene prema otvorenoj vodi, čovek makar malo otpusti ramena. Pred potopljenom granom ponovo stisne vilicu.
Otuda teško ide svako proglašavanje najborbenije vrste. Pamtimo i pribor kojim smo pecali, mesto na kojem smo stajali i koliko smo tada znali. Prva ozbiljna štuka može ostati merilo godinama, zajedno sa zvukom stare mašinice i drškom štapa koja je žuljala dlan.
Iz kajaka je sve bliže
U kajaku se promena pravca oseti i kroz sedište. Voda je odmah ispod lakta, a riba koja prođe uz bok nema mnogo prostora da ostane neprimećena. Sa pravilno obučenim prslukom i priborom nadohvat ruke, ribolovac prati i ribu i položaj vesla koje mu sada baš smeta preko kolena.
Tu i običan okret može delovati vrlo ozbiljno. Na obali smo navikli da stojimo čvrsto, dok se lagano plovilo pomera pod nama. Zvuk kočnice čuje se sasvim blizu. Kad riba prvi put zatrese glavom uz površinu, kapljice završe na rukavu, naočarima ili baš na staklu kamere.
Kasnije se uz taj ribolov često pamti i sopstvena nespretnost. Klešta su bila ispod noge, meredov se zakačio za kopču, a snimak je uhvatio uglavnom koleno. Posle se tome lako smejati. Dok je najlon zategnut, koleno u kadru nikome nije naročito zabavno.
Pamte se i izgubljene ribe
Riba koja je spala ume da ostane prisutna mnogo duže od ulova koji je uredno izmeren. Posebno kada se već videla, okrenula na nekoliko koraka od meredova i zatim ostavila samo opušten najlon. Ruka još napravi mali pokret unazad, kao da napetost može nekako da se vrati.
Posle toga sledi pregled udice, čvora i poslednjih centimetara predveza. Ponekad se nađe oštećenje, ponekad nema ničeg očiglednog. Najteže je prihvatiti baš taj nedovršen deo. U glavi se ponavlja poslednji beg, položaj štapa, trenutak kada je možda trebalo samo sačekati.
Od takvih ribolova kod kuće ostanu sasvim male stvari:
varalica sa ogrebotinom na boku, vraćena u poseban pregradak kutije;
fotografija prazne vode, snimljena nekoliko trenutaka pre udarca;
zapis o mutnoj vodi i vetru, bez podatka o težini;
poruka poslata sa obale, još puna pogrešno otkucanih slova.
Kad se ruke umire
Najduže izvlačenje ne mora biti i najdraže. Kad riba sigurno uđe u meredov, često prvo dođe olakšanje. Pribor treba uskladiti s očekivanim ulovom i ribu prihvatiti bez nepotrebnog iscrpljivanja. Posle ostane dovoljno vremena da se primeti koliko su podlaktice zategnute i da je neko u žurbi seo na poklopac kutije.
Ako je društvo bilo na obali, svako sačuva svoj deo prizora. Onaj s meredovom pamti poslednji beg. Ribolovac pamti zvuk kočnice. Neko malo dalje video je samo savijen štap i trenutak kada su svi ustali sa stolica. Dok se pribor pakuje, već kreće rasprava o tome koliko je sve trajalo, uz gledanje vremena na fotografijama.
Kod kuće se mokar pribor raširi da se osuši, a ogrebana varalica ostane na stolu do sutra. Ko vodi beleške, može uz datum da zapiše i nešto što vaga ne beleži: gde je riba promenila pravac, ko je dodao meredov, šta se čulo pre prvog bega. Za nekoliko godina baš taj red vrati u glavu šljunak pod nogama i mokar rukav.