Odrastao čovek ume da provede pola jutra na rasklopivoj stolici jer mu je još kao detetu rečeno da ne ustaje i ne prebacuje stalno. Mamac stoji na istom mestu, plovak miruje, a malo dalje grane dodiruju vodu. Tamo ne zabacuje. Ostala mu je u glavi i zabrana približavanja granama.
Takve navike lako nadžive prvi štap. Pribor se promeni, naučimo da vežemo udicu bez tuđe pomoći, ali nekoliko kratkih uputstava ostane netaknuto. Posle ih nosimo na reku i jezero, zajedno sa kutijom u kojoj još ima plovaka sa oljuštenom bojom.
Šta su nas prvo učili
Odraslima koji povedu malo dete na pecanje često su pune ruke posla. Treba raspetljati najlon, dodati vodu, pronaći kapu i sprečiti da udica završi u rukavu. U takvom jutru zahtev da dete sedi na preglednom mestu ima sasvim razumljiv razlog. Odrasli bi usput i nešto da zabaci.
Problem nastane kada pravila ponašanja zapamtimo kao pravila ribolova. Sedenje na jednom mestu postane obavezno strpljenje. Izbegavanje granja postane uverenje da se peca samo na čistoj vodi. Zabrana stalnog izvlačenja sistema ostane i kada dete odavno ume da zabaci bez čvora oko vrha štapa.
Zato mnogi ribolovci nežno pamte onoga ko ih je prvi poveo, a ipak kasnije moraju da preispitaju deo naučenog. U istoj kutiji mogu da ostanu njegov stari plovak i nova, sasvim drugačija montaža. Na poklopcu su još ogrebotine od nekadašnjeg otvaranja makazama.
Glas i koraci na obali
Tišina je verovatno najupornije nasleđeno pravilo. Neko i danas utiša glas čim spusti štapove, pa šapatom traži sendvič od čoveka koji sedi dva metra dalje. U tome ima i navike i uživanja u miru. Jedino objašnjenje da svaka izgovorena reč rasteruje ribu zaslužuje proveru.
Običan razgovor na obali uglavnom je manji problem od lupanja i naglih pokreta. U plitkoj, bistroj vodi važni su prilazak, senka i silueta iznad obale. U čamcu udarac kutije o pod može da se prenese u vodu. Razgovarati normalnim glasom i spustiti pribor pažljivo sasvim lepo idu zajedno.
Slično je sa granama koje smo nekada morali da zaobilazimo u širokom luku. Klen često koristi zaklon pod nadvijenim drvetom, a grgeč se zadržava uz ivice rastinja i druge prepreke. Odrastao ribolovac može pažljivo da ispita dostupnu ivicu takvog mesta, bez uvlačenja udice duboko u granje.
Čekanje ili promena mesta
Postoji posebna vrsta nelagode kada poželimo da ustanemo posle dužeg mirovanja plovka. Kao da ćemo baš tada pasti na ispitu iz strpljenja. Pogledamo u vodu, zatim u sat, pa ostanemo još malo. Stolica je već utonula u mekanu obalu.
Ipak, čekanje ima smisla kada postoji razlog da ostanemo. Ko čeka šarana na pažljivo pripremljenom mestu ima drugačiji plan od ribolovca koji varalicom obilazi obalu. Nema jednog vremena posle kojeg svi moraju da se sele. Vredi pogledati šta se za to vreme dogodilo sa mamcem, vodom i vetrom.
Ponekad je promena sasvim mala: drugi prolaz plovka, malo drugačija dubina ili nekoliko koraka niz dostupnu obalu. Za odluku mogu da posluže sitnice koje smo iz stolice jedva primećivali:
Da li mamac prolazi uz zaklon ili daleko od njega.
Da li plovak zastaje zbog dna, a ne zbog ribe.
Da li se na drugom delu obale vide sitni pokreti na površini.
Da li vetar ili struja odnose sistem iz željenog pravca.
Pogled dalje od plovka
Detetu se često ponavlja da gleda plovak zato što mu pažnju istovremeno odvlače kamenčići, sendvič i sve što gmiže kroz travu. Kasnije možemo toliko ozbiljno da shvatimo taj zadatak da ne primećujemo ništa oko njega. Plovak pratimo revnosno, a promenu toka nekoliko metara dalje uopšte ne pogledamo.
Pažnja u ribolovu podrazumeva i povremenu proveru onoga što se ne vidi. Mamac može da sklizne, trava da legne preko udice, a dubina da bude loše podešena. Izvući sistem radi provere ima smisla. Nekoliko sati gledanja u plovak neće vratiti mamac na praznu udicu.
Ima nečeg oslobađajućeg u tome kada ponovo počnemo da zagledamo vodu kao početnici. Pratimo kuda odlazi pena, gde se završava senka i kako se najlon ponaša između vrha štapa i plovka. Tada i poznato mesto ponovo zahteva malo rada rukama, umesto samo nameštanja stolice.
Kako danas učimo decu
Kada sami povedemo dete, lako posegnemo za istim kratkim naredbama koje smo slušali. Naročito dok odvezujemo treću petlju, a iz otvorene kutije već ispadaju sitnice. Duga objašnjenja tada zaista umeju da sačekaju dok se udica bezbedno ne skloni.
Ali kasnije vredi dodati objašnjenje uz pravilo. Na ovom mestu sedimo zato što je obala pregledna i bezbedna. Granu zaobilazimo dok ne uvežbamo zabačaj. Mamac ostavljamo malo duže da vidimo šta će se dogoditi. Dete tako dobija razlog koji može da razume i proveri.
Može mu se dati i mali izbor između dva bezbedna mesta ili dozvoliti da predloži sledeću promenu dubine. Usput će ponešto zapetljati. Kutiju sa sitnim priborom zato ipak držimo zatvorenu, a udice van dohvata dok ih odrasli ne pripremi.
I odraslom početniku prija kada sme da pita zašto baš tu zabacujemo. Pre odgovora može se vrhom štapa pokazati ivica senke ili mirniji pojas uz struju. Sledeći zabačaj onda ima određeno mesto, tik uz završetak tamne pruge na vodi.