Riba je već u podmetaču, a ruka još steže dršku štapa. Tek kad treba skinuti udicu, vidi se koliko prsti podrhtavaju. Na obali ostanu nakrivo spuštena torba i otvorena kutija s priborom. Posle toliko čekanja, ribolovac nekoliko trenutaka samo gleda u mrežu, kao da proverava da li je riba stvarno tu.
Takav ulov često pamtimo do sitnica, čak i kad kasnije uhvatimo znatno veću ribu. Ostane nam gde je stajala noga, kako je zazvučala kočnica i na kojoj grani je prethodno ostala varalica. Težinu posle nekoliko godina već moramo da proverimo u beleškama.
Pre ulova dolaze prazni izlasci
Dugo čekanje u ribolovu sastoji se od sasvim običnih dana. Ustane se rano, ponese previše pribora, vrati gotovo sve kako je i spakovano. Kod kuće se mokra jakna prebaci preko stolice, a u kutiju vrati ista varalica. Sledećeg vikenda opet se proverava vremenska prognoza, mada prethodna nije mnogo pomogla.
Iz tih praznih izlazaka izdvoje se kratki prizori koji daju dovoljno razloga za povratak. Senka iza mušice. Udarac posle kojeg je štap ostao prav. Smuđ koji je spao tik ispred podmetača. Takve trenutke ribolovac ume da premotava dok pere šolju, sasvim odsutan pred sudoperom.
Usput počinju da se primećuju razlike: koliko je voda porasla, gde se zadržava pena, kad senka prelazi preko plićaka. Nešto se promeni u vođenju varalice, nešto u izboru mesta. A ponekad se ponovi potpuno isti pokušaj, uz vrlo ubedljivo objašnjenje ukućanima da će povratak ovog puta biti raniji.
Kad riba konačno povuče
Posle mnogo promašaja udarac lako iznenadi čoveka koji ga čeka čitavo jutro. Misli su već kod pakovanja, pogled odluta ka torbi, a štap odjednom oživi. Tada se i dobro poznate radnje rade nekako drugačije. Podmetač izgleda predaleko, ručica mašinice kao da je sitnija nego pre nekoliko sekundi.
Dok riba menja pravac, pažnja se suzi na nekoliko stvari. Vidi se struna, vrh štapa i prepreka kojoj se riba približava. Zvukovi s obale lako promaknu. Tek kasnije se primeti da je rukav mokar do lakta ili da je kapa pala iza stolice.
Zato uz težak ulov često ostane i sećanje na tuđu ruku. Neko je sklonio drugi štap, pridržao podmetač ili kratko pokazao gde je granje pod vodom. Bez velikog dogovaranja, samo nekoliko koraka u pravom trenutku. Posle se upravo taj deo prepričava uz kafu, zajedno s raspravom koliko je zapravo trajalo izvlačenje.
Za ribom se ne ulazi u nepoznatu dubinu i ne prelazi preko klizavih prepreka. Podmetač treba da bude pri ruci pre zabačaja.
Pribor koji se ne baca
U kutijama mnogih ribolovaca postoji izlizana varalica koju odavno zaobilaze kad biraju čime će pecati. Boja joj je oštećena, udica skinuta, na telu ostali tragovi zuba. Zauzima sasvim upotrebljivu pregradu, što vlasniku kutije očigledno ne smeta. Za nove varalice nekako će se naći prostora.
Posebno se čuva mušica vezana sopstvenom rukom. Dok je nastajala, smetalo je što vlakna ne stoje ravno ili što glava izgleda predebelo. Posle prve štuke na nju, pocepani materijal ostane baš takav. Pored stege može da stoji nova, urednija verzija, dok se stara suši na komadiću plute.
Uz takav pribor često ostanu i druge sitnice:
beleška o vodostaju na poleđini računa;
mutan snimak na kojem se bolje čuje smeh nego što se vidi riba;
stara kutijica sa jednom mušicom;
poruka poslata s obale, puna grešaka od mokrih prstiju.
Kad posle prve dođe druga
Ponekad se dugo čeka prvi željeni ulov, a sledeći dođe već tokom narednog izlaska. To ume dobro da zbuni ribolovca. Pripremao se za još meseci pokušavanja, a sada ponovo rasklapa podmetač. Odjednom deluje sasvim razumno poneti i veću kutiju, mada je do juče razmišljao da promeni čitav način pecanja.
Deo promene može biti sasvim opipljiv. Bolje se prepozna mesto, sigurnije se vodi varalica, manje se žuri posle udarca. Ipak, voda zadržava svoje iznenađenje. Riba se javi na prolazu koji je ranije ostajao bez odgovora ili uzme mušicu baš kad je zabačaj ispao kraći nego što je zamišljeno.
Drugi ulov može biti i krupniji, ali prvi obično ostane vezan za više pojedinosti. Uz njega idu svi prethodni dolasci i ona sitna nelagodnost dok neko kod kuće pita kako je bilo. Posle uspeha odgovor se produži. Kafa se ohladi dok ribolovac rukom iznad stola pokazuje na koju je stranu riba krenula.
Fotografija ne sačuva sve
Od takvog dana ponekad ostane jedna mutna fotografija. Na njoj nedostaje rep, lice je u senci, a podmetač zauzima pola prizora. Dešava se i da telefon ostane u džepu. Dok se riba oslobađa udice i vraća u vodu, pažnja je zauzeta mokrim rukama i mrežom koja se zakačila za dugme.
Kad se riba pušta, snimanje treba uklopiti u kratko, pažljivo rukovanje. Lep kadar može da izostane. Ionako se na fotografiji neće videti svi raniji dolasci, promrzli prsti ni ona tišina tokom vožnje kući posle izgubljene ribe. To obično dopričamo čim nekome pokažemo ekran.
Dok je dan još svež, vredi zapisati ono što snimak ne pokazuje. Posle sušenja pribora, uz sačuvanu mušicu ili varalicu može se ubaciti mali papir. Dovoljni su datum, stanje vode i kratka beleška o mestu na kojem je riba prvi put povukla.