Dok otac razmršava najlon, dete već otvara kutiju sa hranom. Štap još nije pošteno ni zabacio, a doručak je načet. Takvih jutara ima mnogo: polazak pre svitanja, uspavano traženje druge čizme, pa petljanje oko pribora čim se stigne na obalu. Godinama kasnije, veličina ulova ume sasvim da izbledi. Ostane način na koji je otac pridržavao naočare dok traži kraj najlona.
U porodičnom albumu obično završavaju ribe. Mnogo toga ostane van kadra: majka koja nosi rezervnu majicu, deda koji proverava poklopac termos boce, povratak kući sa mokrim nogavicama. Kada se kasnije pomene taj odlazak, razgovor lako skrene na kišu koja je počela baš kad su rasklopljene stolice.
Prvi izlasci i prve petlje
Prvi zajednički ribolovi često imaju skroman učinak i mnogo posla oko sitnica. Plovak završi preblizu obale, predvez se zamrsi, mamac nestane dok se niko ne osvrće. Kod mušičarenja se tome pridruži struna pod nogama. Početnik se trudi sve jače, a pokreti postaju sve užurbaniji. Roditelj za to vreme ponovo odlaže svoj štap.
Tada se dobro pamti kako je neko reagovao. Da li je odmahnuo rukom, uzdahnuo ili seo na stolicu i polako počeo da razvezuje čvor. Dete možda neće ponoviti objašnjenje o zabačaju, ali će zapamtiti da li je smelo ponovo da pogreši. Već pri sledećem pokušaju gleda krajičkom oka prema roditelju.
Smešne nezgode kasnije dobiju sopstveni život. U porodici se godinama pominje pecanje tokom kojeg je najviše vremena otišlo na oslobađanje pribora iz trske. Pojedinosti se malo pomere pri svakom pričanju. Grana postane viša, vetar jači, a onaj koji je najviše zapetljavao redovno tvrdi da se ostali pogrešno sećaju.
Razgovor dok gledamo u vodu
Na obali razgovor ima pauze koje za stolom umeju da budu neprijatne. Pogleda se plovak, popravi položaj štapa, otpije gutljaj kafe. Niko ne mora odmah da nastavi rečenicu. Roditelj i odraslo dete mogu dugo da sede jedno uz drugo, uz poneko pitanje o poslu i kratko objašnjenje gde je prethodnog dana duvao vetar.
Ponekad baš između tih običnih rečenica stigne nešto važno. Lakše je progovoriti dok oboje gledaju u vodu, bez upornog čekanja odgovora preko puta. Ipak, zajednički izlazak nema obavezu da popravi svaki odnos. Ima dana kada se razgovor zadrži na dubini, mamcu i tome ko je zaboravio kašičicu za kafu.
Posebnu draž ima kada su roditelj i dete zajednički početnici. Roditelj tada takođe traži pomoć, pogrešno provuče najlon ili zaboravi redosled vezivanja. Dete dobije priliku da nešto primeti pre njega. Na sledećem izlasku već se proverava ko je bolje zapamtio postupak, uz sasvim ozbiljno proučavanje jednog malog čvora.
Pribor koji ostaje u kući
Stari štap ponekad godinama stoji iza ormara, iako pored njega ima lakših i praktičnijih. Drška je potamnela tamo gde ju je ruka najčešće držala. Na mašinici postoji ogrebotina čiji se nastanak još pamti. Kada taj pribor pređe sa roditelja na dete, uz njega obično stigne i nekoliko objašnjenja o tome šta zapinje i šta nikako ne treba previše zatezati.
Takve stvari se čuvaju zbog poznatog osećaja pod prstima. Nekome stari štap i dalje izlazi na vodu, očišćen i pregledan. Drugi ostane kod kuće, uz futrolu kojoj je odavno popustio šav. Prilikom sređivanja pribora iz nje ponekad ispadne osušena travka.
Među sačuvanim sitnicama često se nađu:
izbledeli plovak iz prve kutije sa priborom;
varalica kojoj nedostaje boja na jednom boku;
ručno vezana mušica u posebnoj pregradi;
fotografija sa presavijenim uglom, uglavljena u poklopac kutije.
Uz takav predmet vredi zabeležiti čiji je bio i zašto je ostavljen. Posle više godina nije uvek lako prepoznati koji je plovak pripadao kome. Dovoljna je kratka beleška na papiru, sačuvana na suvom, odvojeno od mokrog pribora.
Kad se na vodu ide ređe
Vremenom se promeni i raspored na obali. Onaj koji je nekada nosio oba štapa sada sačeka dok mlađi donesu stolicu. Bira se ravniji prilaz, mesto bliže automobilu, nekoliko sati bez dugog hodanja. Polazak se pomeri za kasnije, da jutarnja hladnoća malo popusti.
Tu ume da bude potrebno i malo uzdržavanja. Iskusnom ribolovcu ne treba oduzimati svaki sitan posao čim mu ruke postanu sporije. Može da potraje dok namesti mamac ili zatvori kutiju. Za to vreme ostali mogu da raspakuju hranu i pronađu mesto za torbu.
Kada odlazak više nije moguć, razgovor o vodi ostane kod kuće. Fotografija obale pokrene pitanje o vodostaju, pa se ubrzo traži da se približi deo uz trsku. Stariji član porodice još može prvi da primeti ono što je svima na samoj vodi promaklo. Telefon tada nekoliko puta pređe iz ruke u ruku.
Posle gubitka roditelja, mnogim ribolovcima nedostaje baš taj razgovor po povratku. Nema kome da se objasni gde je riba spala i zašto se ostalo još pola sata. Tada se ponovo otvaraju stare fotografije, uključujući i mutne, na kojima je neko okrenut leđima i upravo sklapa štap.
Fotografije i obični dani
Zato vrede i fotografije bez ulova. Roditelj koji sipa kafu, dete koje ozbiljno bira plovak, oboje pod premalim suncobranom. Takvi prizori lako promaknu jer deluju svakodnevno. Telefon se obično izvadi tek kada se nešto koprca u meredovu, pa u albumu gotovo da nema samog čekanja.
Dobro je ponekad zamoliti nekoga da uslika i one koji inače fotografišu sve ostale. U mnogim porodičnim albumima jedna osoba godinama nedostaje jer je stalno iza aparata. Za zajednički kadar dovoljna je kratka pauza dok su štapovi bezbedno odloženi.
Običan dan se završi pakovanjem. Neko proverava da ništa nije ostalo u travi, neko već kreće stazom noseći sklopljene stolice. Na takvoj fotografiji možda se neće videti ni voda. Videće se kako roditelj i dete nose istu torbu, svako za jednu ručku.
Dok roditelj sledeći put pokazuje vezivanje čvora, može se snimiti i pola minuta objašnjenja, ako mu to prija. Snimak neka obuhvati ruke i neka se čuje glas. Tako ostane sačuvano i kako zove pojedine delove pribora, uz zastajanje dok traži kraj najlona.