Najlon se opet obmotao oko vrha štapa, rukav je mokar, a čvor na predvezu postaje sve veći što ga prsti upornije razvlače. Tako ume da izgleda početak ribolova. Nekoliko metara dalje neko sasvim mirno zabacuje. Početnik malo gleda u njegove ruke, malo u svoj pribor, pa spušta pogled čim se sretnu.
U takvom trenutku teško je pitati za pomoć. Čoveku se čini da svi oko njega znaju nešto što je on odavno morao da nauči. Dovoljno je da susedni ribolovac odloži štap i priđe bez uzdisanja. Kutija sa priborom tada se prvi put otvara između njih.
Pomoć koja ne postiđuje
Početničke greške umeju da budu upadljive. Previše olova, neprikladna udica, zamah kao da se preko vode prebacuje tepih. Iskusnom oku sve je jasno za nekoliko sekundi. Onome ko se muči već je dovoljno neprijatno, naročito ako je došao sa detetom koje očekuje da odrasli zna šta radi.
Zato najviše vredi objašnjenje bez podsmeha. Može se pokazati gde najlon zapinje i pustiti čoveka da pokuša ponovo. Nema potrebe da se usput pregleda sav njegov pribor i proglasi pogrešnim pola onoga što je poneo. Jedna ispravljena sitnica obično je sasvim dovoljna za taj trenutak.
Dobar učitelj na obali ume i da zaćuti. Veže čvor polako, zatim prepusti kraj najlona drugome. Sačeka dok ovaj provuče pogrešnu petlju, pa pokaže još jednom. Ruke koje prvi put rade nešto sitno često su nespretnije čim neko stoji nad njima.
Sitnica koja ostane u kutiji
Poklonjen pribor ima neobičnu naviku da se zadrži među stvarima. Običan plovak može godinama da stoji u uglu kutije, iako pored njega leže noviji i lepši. Pamti se kako je podešen, gde je stajalo olovo i kako je izgledalo kad je konačno ostao uspravan.
Poklon je najkorisniji kada uz njega ide kratko pokazivanje. Početniku cela šaka različitih varalica lako napravi novu zbrku. Jedan plovak koji ume da namesti može da koristi već pri sledećem zabacivanju. Ostalo će doći kasnije, zajedno sa novim pitanjima i još ponekom zakačenom granom.
Među sitnicama koje se čuvaju mogu da ostanu:
Plovak sa okrnjenom bojom, dobijen na prvom zajedničkom pecanju.
Nekoliko ručno vezanih mušica u zasebnom odeljku kutije.
Stara kopča na kojoj je neko pokazao vezivanje čvora.
Papirić sa nacrtanim rasporedom olova.
Kod kuće se takve stvari često prebace iz mokre torbe na kuhinjski sto. Dok se pribor suši, neko ponovo vezuje isti čvor na komadu najlona. Petlja još ne izgleda sasvim kako treba, pa se odseče i krene ispočetka, uz televizor koji radi u pozadini.
Prvi ulov bez takmičenja
Početniku je ponekad najteže kada susedni štap radi, a njegov ćuti. Posle dva sata počinje da sumnja u sve što je poneo. Menja mamac, premešta kutiju, ponovo proverava udicu. Tada savet da zabaci bliže obali može biti korisniji od dugog objašnjavanja svega što riba tog dana navodno traži.
Prvi ulov ne mora da bude veliki. Bodorka koja zatrese plovak ume da napravi dovoljno uzbuđenja da se zaborave hladni prsti. Onaj ko pomaže često se zatekne kako prati tuđi plovak pažljivije od svog. Sopstveni štap ostane naslonjen sa strane, zajedno sa tek otvorenom kutijom mamaca.
Važno je ostaviti početniku priliku da sam ponovi ono što je video. Ako mu drugi svaki put zabaci i izvuče ribu, teško će naučiti pokret. Može se mirno pokazati i prihvatanje ribe mokrim rukama, uz što kraće zadržavanje van vode. Prvi pokušaj obično traži još malo pridržavanja i strpljenja.
Razgovor ima svoj trenutak
Na obali se lako započne razgovor, ali nije svaki trenutak zgodan. Dok neko izvlači ribu ili oslobađa udicu, pitanje može da sačeka. Mnogo prirodnije ide dok se menja mamac ili dok oba plovka miruju. Kratak pozdrav i pitanje o jednoj konkretnoj stvari ostavljaju dovoljno prostora za odgovor.
Ni čovek koji rado pomaže ne mora ceo izlazak da pretvori u čas. Možda je jedva našao slobodna dva sata. Ponekad će pokazati kako vodi varalicu i odmah nastaviti da peca. Taj mali predah u njegovom ribolovu dovoljan je da početnik vidi brzinu ruke i položaj vrha štapa.
Razgovori se često produže tek kad se sklope stolice. Tada više nema plovka koji treba gledati, pa se uz termos lakše pokaže čvor ili objasni propušten trzaj. Desi se da pribor već bude spakovan, a dvojica i dalje stoje pored torbi, svaki sa svojim krajem istog komada najlona.
Kad početnik počne da pomaže
Posle izvesnog vremena i početnik počne da primećuje tuđe muke. Prepozna najlon namotan oko vrha, jer ga je i sam toliko puta odmotavao. Za tu pomoć ne mora da zna sve tehnike. Dovoljno je da ume da pokaže ono što sada radi bez razmišljanja.
Takvi susreti mogu da ostanu na nekoliko minuta, a mogu da prerastu u dogovor za sledeće jutro. Prvo se pozajme klešta, zatim se sačuva mesto za stolicu. Na parkingu se razmene brojevi telefona dok se blatnjave čizme sklanjaju u kesu. Sledeći put neko ponese još jednu šolju.
Ko voli da pomogne, može u torbi da ostavi malu kutiju sa rezervnim plovkom, olovcima i nekoliko bezbedno spremljenih udica. Bez velikog kompleta i svečanog uručivanja. Tek toliko da posle pokazivanja početnik ima čime da ponovi isti postupak, dok mu je pokret još svež u rukama.