Ruka krene ka džepu prsluka, a klješta nisu tamo. Sledi tapkanje po drugom džepu, pogled pod noge, pa otvaranje torbe koja je već dva puta pregledana. Do malopre se gledalo u vodu. Sada se pretražuje svaki busen između stolice i obale, a u glavi se vraća poslednjih pola sata.
Slična praznina ostane kad štap sklizne preko ivice čamca ili se kod kuće otvori prtljažnik i ustanovi da jedna futrola nedostaje. Prva misao često bude sasvim kratka i neprikladna za štampu. Tek posle dolaze računica, ljutnja i prisećanje gde je pribor poslednji put bio u ruci.
Pribor koji ruka poznaje
Na omiljenoj mašinici prsti sami nalaze preklopnik. Drška štapa naleže na dlan tačno kako treba, mada je pluta potamnela, a pri dnu nedostaje komadić laka. Posle dovoljno izlazaka naučimo i kako zvuči kočnica pod opterećenjem. Kad uzmemo drugi štap, prvih nekoliko zabačaja deluje nekako tuđe.
Tu se skuplja vreme provedeno s tim priborom. Kutija se otvarala mokrim rukama, ležala na šljunku i sušila na kuhinjskoj krpi. U njoj ponekad ostane varalica koju odavno ne bacamo, ali joj pri svakom sređivanju ponovo nađemo mesto. Okrznuta je i jedna udica joj nedostaje.
Vezanost ume da nastane i pre prvog ozbiljnog izlaska. Za dobar štap se odvaja novac, odustaje od drugih kupovina, pa se kod kuće nekoliko puta sklapa samo da bi se proverilo kako leži. Ako nestane odmah, uz njegovu cenu zaboli i sve ono pecanje koje je tek trebalo da dođe.
U kutijama i futrolama zato ostaju i sasvim obične stvari:
plovak sa koga je spala skoro sva boja;
poklonjena mašinica koja se i dalje redovno podmazuje;
nekoliko prvih mušica, nespretno vezanih i nikada pokvašenih;
klješta sa istrošenim oblogama na ručkama.
Kad poznato mesto ostane prazno
Gubitak lako pokvari ostatak dana, čak i kada ima dovoljno rezervnog pribora. Može se nastaviti pecanje, ali pogled stalno odlazi prema istom delu vode. Kod kuće se ponovo prazni torba. Protresaju se navlake, zaviruje u pregrade i odmiče sedište u automobilu, iako predmet teško može da bude tamo.
Najviše ume da žulja sopstvena greška. Kutija je ostala na krovu, štap je bio naslonjen dok se skidala jakna, džep nije zatvoren. Takav trenutak se u glavi ponavlja mnogo jasnije nego deset urednih pakovanja pre njega. Čovek se još danima seća pokreta kojim je spustio stvar.
Zato odmahivanje rukom i računanje koliko košta zamena uglavnom slabo pomažu. Bolje legne kad neko mirno pita za poslednje sigurno mesto. Razgovor tada postane konkretniji: gde se sedelo, kada se menjala varalica, šta je prvo ubačeno u automobil. Ponekad se već tu otkrije da su u pitanju dva različita džepa.
Potraga lakše ide udvoje
Kad se traži sam, lako se deset puta pređe preko istog komada trave. Još jedan par očiju unese malo reda. Jedan proveri put do automobila, drugi ostane kod mesta za pecanje. Nema tu velikog poduhvata: razmakne se trava, podigne prazna torba, pogleda iza kamena na kome je stajala stolica.
Pomoć prija i zato što prekida ono neprijatno gunđanje sebi u bradu. Pored nekoga ko je spreman da odloži štap i prošeta obalom lakše je nastaviti traženje. Usput obično ispliva i poneko priznanje o zaboravljenom podmetaču ili kutiji ostavljenoj na klupi. Malo se i nasmejemo, još uvek gledajući pod noge.
Vredi se vratiti po dnevnom svetlu, sa jasnijom predstavom gde treba pogledati. Upornost tada ima neki pravac. Ako potraga potraje, korisno je zabeležiti šta je već pregledano, umesto da se svaki novi dolazak počinje od istog žbuna.
Za potonuli pribor ne skače se u vodu niti se ulazi u nepoznatu dubinu. Traži se samo sa bezbednog mesta, uz pomoć ljudi osposobljenih za takav posao kada je potrebna.
Tuđa kutija traži svog vlasnika
Pronađen štap uz obalu lako može biti zaboravljen dok je vlasnik nosio ostale stvari do automobila. Uredno složene mušice u kutiji još jasnije govore da ih je neko slagao po svom redu. Čak i kada ne znamo ko je taj čovek, možemo da zamislimo kako sada prevrće torbu.
Zato ribolovci često ulože prilično truda da pronađu vlasnika. Raspitaju se kod ljudi koji dolaze na tu vodu, ostave obaveštenje u lokalnom udruženju ili prodavnici pribora. Dovoljno je navesti oblast i vrstu pronađene stvari, a neki prepoznatljiv detalj sačuvati da ga vlasnik sam opiše: zakrpu na futroli ili sadržaj bočne pregrade.
Kad se javi prava osoba, razgovor brzo skrene sa samog predmeta na to kako je nestao. Onda stižu olakšanje, zahvaljivanje i potreba da se časti makar kafa. Onaj ko je pomogao obično želi da čuje još samo gde je kutija ostavljena i koliko je puta vlasnik prošao pored nje.
Kad se pribor vrati kući
Povratak ima svoj mali kućni posao. Pribor se raširi na stolu, obriše, pregleda i ostavi da se osuši. Mašinicu koja je bila potopljena treba dati na stručno čišćenje i pregled, naročito posle boravka u morskoj vodi. To što se ručica okreće još ne govori šta je ostalo unutra.
Vraćen predmet posle toga često dobije tačno određeno mesto. Klješta idu u isti zatvoren džep, kutija u pregradu koju je lako proveriti. Pred polazak ruka još jednom pređe preko zatvarača. Ta kratka provera ostane u navici dugo pošto prestanemo da pričamo o nestanku.
A kad se društvo sledeći put okupi na vodi, neko će se setiti potrage čim ugleda taj štap. Ponovo će se pokazivati gde je ko stajao i ko je prvi primetio dršku u travi. Pribor je već spakovan i spreman, ali se polazak malo oduži.
Na unutrašnjoj strani poklopca kutije vredi ostaviti broj telefona, napisan trajnim markerom ili na dobro zaštićenoj nalepnici. Bez kućne adrese i suvišnih podataka. Dva minuta za kuhinjskim stolom, dok je pribor još raširen po krpi.