Dođe se sa štapovima na ramenu, a staza se završi pred gomilom sveže nasutog kamena. Tamo gde se silazilo do vode sada stoje ograda i tragovi gusenica. Prvih nekoliko trenutaka čovek još traži poznati prolaz, kao da je samo promašio skretanje. Onda spusti torbu, jer nema gde da je odnese.
Takav prizor ume da zaboli i kada je u pitanju sasvim neugledan rukavac, mali kanal ili bara uz naselje. Mesto na koje se stizalo posle posla, bez posebnog spremanja. U telefonu možda nema nijedne njegove fotografije bez ribe u prvom planu. Obala se podrazumevala, kao i krivina na putu do nje.
Mesto koje znamo napamet
Na poznatoj vodi pokreti postanu gotovo automatski. Torba ide na suvu izbočinu, stolica malo ukoso, vrh štapa dalje od niske grane. Znamo gde čizma propada i koliko treba zaobići kupinu. Posle zime prvo pogledamo da li je ona stara daska još preko jarka.
Tu se ne dolazi svaki put zbog dobrog ulova. Nekad je dovoljno što je blizu, što možemo da sednemo na sat vremena i što ne moramo ponovo da proučavamo svaki metar obale. U torbi ostane ista kutija pribora, dopunjena tek ponekom udicom i novim plovkom.
Takvo obično mesto lako potcenimo dok ga imamo. Za njega nema dugog planiranja ni dogovora nekoliko dana unapred. Samo se pogleda kroz prozor, uzmu štapovi i krene. Kada prolaz nestane, tek onda primetimo koliko je tih kratkih odlazaka stajalo u jednoj nedelji, naročito leti, dok se vidi i posle večere.
Šta ostaje u sećanju
Uspomene sa takve obale često imaju malo veze sa veličinom ribe. Ostane zvuk poklopca termos boce, mokar rukav od jutarnje trave, nečija navika da ustane baš kada plovak zatreperi. Pamti se i pecanje bez ijednog udarca, naročito ako se tada dugo sedelo sa nekim koga danas ređe viđamo.
Kod kuće se tragovi tih odlazaka pomešaju sa priborom koji još koristimo. Tek pri velikom sređivanju kutije naiđe stvar koju nikako da bacimo. Udica je odavno skinuta, boja izbledela, ali predmet odmah vrati određeni deo obale, sa sve granom zbog koje smo zabacivali malo ulevo.
Obično se sačuva nešto sasvim sitno:
izgreban plovak koji je godinama stajao u istoj pregradi;
mutna fotografija na kojoj se iza ramena vidi stara vrba;
beleška o vodostaju na poleđini nekog računa;
sklopiva stolica sa popravljenim sedištem.
Obala je nečiji dom
Ribolovac primeti i stanovnike koje nije došao da lovi. Zna gde žabe uskaču u vodu, odakle se predveče pojavljuju patke i na kojoj grani redovno sedi ptica. Ponekad nam smetaju, naročito kad se nešto bučno provuče kroz plićak baš ispred plovka. Sledeći put ipak pogledamo da li su tu.
Zato nestanak poznate vode ima i onaj neprijatan trenutak kada se pogled sa sopstvenog mesta za stolicu pomeri dalje. Ispod korenja su bila skloništa, uz trsku mirniji plićaci, nad vodom insekti. Ono što nama izgleda kao zapušten ugao može biti stanište u kojem se na malom prostoru mnogo toga hrani, skriva i razmnožava.
Posečena vrba odmah se vidi. Promene u vodi teže je proceniti samo sa obale: koliko je ostalo zaklona, šta se dogodilo sa dnom, da li je rukavac i dalje povezan sa rekom. Za ribolovca je prvi gubitak možda hladovina. Tokom sledećih dolazaka počne da primećuje i gde više nema komešanja uz samu ivicu.
Briga dok vode još ima
O malim vodama u našem regionu često se govori tek kada osvanu mašine ili gomile šuta. Dotad ih najbolje poznaju ljudi koji pored njih prolaze svakog dana. Ribolovci među prvima primete zatrpan propust, novu cev ili nasip koji raste prema plićaku. Te pojedinosti lako ostanu samo tema razgovora uz kafu.
Korisnije je zabeležiti šta se vidi i obratiti se lokalnom ribolovačkom udruženju ili nadležnoj službi za vode i zaštitu životne sredine. Fotografija sa datumom i jasno navedeno mesto pomažu više od ljutitog opisa. Sa bezbedne, dostupne obale može se zabeležiti promena bez ulaska među mašine i rasprave sa radnicima.
Svakodnevna briga izgleda mnogo skromnije. Pokupiti odbačen najlon, odneti svoju ambalažu, ostaviti rastinje tamo gde ne smeta prolazu. Oko vode ne mora sve da bude uredno kao u dvorištu. Dovoljno je setiti se koliko nam je puta baš neugledna grana iznad površine pokazala gde vredi spustiti mamac.
Fotografije iste obale iz različitih meseci sačuvaj sa datumom. Ako primetiš naglu promenu ili nasipanje, imaćeš jasan zapis prethodnog stanja.
Povratak na promenjenu obalu
Na staro mesto ponekad se odlazi i bez pribora. Pogleda se preko ograde, zastane kraj preostalog drveta, pokuša da se odredi gde je ranije bila ivica vode. Razdaljine odjednom deluju drugačije. Bez trske i žbunja, nekadašnji zaklon za dve stolice može da izgleda neprijatno mali, gotovo kao greška u pamćenju.
Reke i same pomeraju obale, odnose drveće i ostavljaju nove sprudove. Sa takvim promenama ribolovac se susreće godinama. Drugačiji je osećaj kada poznati rukavac postane ravna nasuta površina, a uz vodu ostane samo uzak prolaz. Na starim fotografijama tada počnemo da gledamo pozadinu koju ranije gotovo nismo primećivali.
Vredi sačuvati i poneki snimak cele obale, bez podignute ribe i raširenog pribora. Da se vidi prilaz, drveće, komad vode na kojem smo sedeli. Uz staru fotografiju može se dopisati ono što još pamtimo: mesec, godina i mesto sa kojeg je snimljena. Sitna slova na poleđini zauzmu dva reda.