Štap se odjednom savije više nego što smo očekivali, a ruka zastane na ručici mašinice. Do malopre smo gledali koliko je kafe ostalo u termosu. Sad gledamo samo mesto na kojem struna seče vodu. Negde iza leđa stoji torba, ali niko više ne zna u kom je džepu meredov sklopljen.
Tako često počinje prvi veliki ulov. Sa iznenađenjem koje nas zatekne usred sasvim običnog izlaska na vodu. Kasnije se prepričava veličina ribe, možda i trajanje borbe, ali u glavi ostanu mnogo sitniji detalji: mokar rukav, kamen pod petom, nečiji glas koji se odjednom sasvim približio.
Kad ne znamo šta vuče
Prvi put ne mora da znači prvi ribolov u životu. Možemo godinama pecati na reci, pa se na prvom izlasku na morsku obalu ponovo osećati kao početnici. Drugačije se ponaša struna, drugačije se čita voda. Oprema je možda pozajmljena, a ruka još traži zgodno mesto na dršci.
Krupan šaran na prvom odlasku na jezero ili brancin pri prvom ribolovu s morske obale lako poremete sve što smo zamislili. Računali smo da ćemo upoznati mesto, ponešto isprobati i vratiti se do ručka. Onda riba povuče, kočnica proradi, a pogled počne da traži nekoga ko je blizu.
Dok se riba ne pokaže, ima dovoljno vremena za svakakve procene. Najpre deluje da se zakačilo dno. Onda to dno krene u stranu. Čovek koji je nekoliko minuta ranije sasvim mirno objašnjavao kako se ovde peca odjednom govori u kratkim rečenicama i gleda niz zategnutu strunu.
Dok riba još vuče
U takvim trenucima zvuk kočnice ume da ostane jasniji od same slike ribe. Čuje se i kasnije, dok se pribor pere kod kuće. U sećanju se ponavlja onaj prvi duži beg, kada je postalo očigledno da ulov ne može tek tako da se privuče obali.
Odjednom se u glavi proverava sve što je pre zabačaja delovalo sasvim dobro. Kako je vezan čvor, da li je struna negde oštećena, gde može da se priđe vodi. Dlan se oznoji baš tamo gde treba čvrsto držati štap. Ručica mašinice kao da je manja nego pre nekoliko minuta.
Sat tu slabo pomaže. Nekoliko minuta može da ostavi utisak mnogo duže borbe, pa se kasnije oko trajanja povede ozbiljna rasprava među onima koji su bili prisutni. Jedan je stigao da skloni drugi štap. Drugi se kune da je jedva otključao telefon. Snimak, ako postoji, obično počinje usred nečijeg uzvika.
Ko je stajao pored nas
Uz krupnu ribu često se pamte ljudi na obali. Neko je spustio svoj štap, neko oslobodio prolaz kroz pribor, neko samo ostao dovoljno miran da kaže gde da se stane. U trenutku kada nam se čini da sve mora odmah, mnogo znači čovek koji bez žurbe pripremi meredov.
To ponekad bude prijatelj s kojim se godinama peca. Ponekad neko s kim je tog jutra razmenjen samo pozdrav. Posle se teško setiti šta je ko tačno rekao, ali se pamte ruke na dršci meredova i trenutak kada je mreža konačno obuhvatila ribu u vodi.
A onda popusti napetost. Tek tada se primeti koliko su ruke drhtave i koliko je grlo suvo. Fotografija često ispadne nakrivo, sa pola lica van kadra ili prstom preko ugla. Onaj ko inače nalazi svaku manu tuđoj slici sada traži da je odmah pošalju i njemu.
Šta ostane kod kuće
Kod kuće se priča obično nastavlja dok je pribor još naslonjen pored vrata. Pokret rukom pokazuje koliko se štap savio. Stolica posluži kao obala, ivica stola kao pravac u kojem je riba krenula. Ukućani ubrzo nauče koji deo priče prethodi rečenici da se tada prvi put pokazala.
S vremenom neki podaci izblede. Tačna težina se proverava na fotografiji vage, datum u telefonu. Sitnice sa tog dana umeju da ostanu pri ruci mnogo duže, u kutiji koju otvaramo pred svaki izlazak ili u džepu ribolovačke torbe.
Među stvarima koje ribolovci čuvaju često su:
izgrebana varalica, odvojena od ostalih u kutiji;
fotografija na kojoj se bolje vidi osmeh pomagača nego ulov;
kratka beleška o vremenu i vodi, napisana čim se stiglo kući;
poruka poslata sa obale, puna grešaka od uzbuđenja.
Takva varalica ponekad više ni ne ide u vodu. Ribolovac je uzme, pogleda oštećenje na boku i vrati u istu pregradu. Za pecanje posluži druga, gotovo jednaka. Ova ostane uz rezervne kopče i stari metar, iako bi u kutiji dobro došlo malo slobodnog mesta.
Ponovo na istoj obali
Posle neočekivano velikog ulova obično se brzo planira novi odlazak. Pregleda se pribor, proveravaju čvorovi, nabavlja ono što je nedostajalo pri prihvatu. Mesto se odjednom vidi detaljnije: ovde je riba prvi put promenila smer, iza onog rastinja se pokazala, ovde su pokvašene patike.
Sledeći izlazak može da prođe bez ijednog udarca. Kafa se popije na vreme, sendvič ostane čitav do pauze, telefon nema šta posebno da zabeleži. Ipak, pogled se malo duže zadrži na delu vode gde je prethodni put struna naglo krenula u stranu.
Jedna riba ume dugo da prati čoveka i kroz sasvim obične ribolovačke dane. Dovoljno je slično zatezanje strune ili poznat zvuk sa špulne. A dok se sprema pribor za novi odlazak, meredov se obično stavi odozgo, tako da može da se dohvati jednom rukom.