Zatvarač na futroli za štapove tek se pomeri, a pas je već kod vrata. Još nisu spakovani ni sendviči, ali on stoji spreman i prati svaki odlazak do automobila. Posle mnogo zajedničkih izlazaka, priprema za pecanje počinje da uključuje i njegovu činiju, peškir i mesto koje treba ostaviti slobodno među stvarima.
Kad takvog saputnika više nema, čovek može sasvim uredno da spakuje pribor i ipak zastane. Nešto nedostaje još pre polaska. Ruka krene prema polici na kojoj je stajao povodac, a pogled prema vratima. Na vodi će biti još takvih trenutaka, naročito dok se raspoređuju stvari oko stolice.
Saputnik koji poznaje pripremu
Pas koji redovno ide na pecanje upozna čitav mali redosled. Zna koja torba ide na vodu, prepoznaje obuću i uznemiri se dok tražimo ključeve. Ne mora da zna ništa o našim planovima. Dovoljno puta je posle istih zvukova usledila vožnja, pa izlazak na travu ili šljunak.
S vremenom nastanu zajedničke navike koje niko posebno ne dogovara. Činija se stavlja u hlad, peškir ostaje pri ruci, a pored stolice se oslobađa komad ravnog tla. Pre zabacivanja se pogleda gde je pas. Posle se povremeno proveri da li spava ili upravo njuška torbu sa hranom.
Naravno, saputnik ume i da pokvari zamišljeni mir. Baš kad plovak postane zanimljiv, njemu se učini da sendvič predugo stoji bez nadzora. Ili odluči da je mokra trava odlično mesto za valjanje. Takve nepodopštine kasnije se prepričavaju mnogo preciznije nego broj izvađenih riba tog popodneva.
Šta pamtimo sa vode
Ribolovac može da zaboravi koju je udicu koristio, a da se dobro seća kako je pas naslonio glavu na njegovu čizmu. U dugom danu na obali ima mnogo vremena bez događaja. Tada se čuju disanje ispod stolice, pomeranje šapa po suvom lišću i kratko otresanje vode tik uz pantalone.
Zato u sećanju ostaju obični dani, uključujući one kad gotovo ništa nije grizlo. Pecanje je trajalo nekoliko sati, vreme se promenilo, termos se ispraznio. Pas je deo tog prizora, često sasvim pri dnu fotografije, tamo gde se vidi samo rep ili mokra njuška koja je ušla u kadar.
Među sitnicama koje se pamte često budu:
udubljenje u travi pored stolice, na kojem je uvek ležao;
zvuk ogrlice dok se vraća iz kratkog njuškanja;
njegova upornost da legne baš preko slobodnog dela peškira;
tragovi šapa na sedištu posle povratka.
Takve uspomene teško stanu u priču o uspešnom izlasku. Nema velike ribe koju treba pokazati ni naročitog događaja. Ostane, recimo, popodne kad je počela sitna kiša i kad se pod suncobranom odjednom tražilo mesto za još jedan mokar zadnji deo tela.
Kad pas počne da usporava
Godine se na vodi primete kroz mala zastajkivanja. Pas sporije izlazi iz automobila, duže bira gde će leći, a staza koja je ranije bila usputna postane preduga. Ribolovac tada počne drugačije da gleda obalu: gde je prilaz blaži, koliko ima hlada i može li se do mesta bez preskakanja kamenja.
Izlasci se skrate, nekad se odustane i pre raspakivanja. U torbi bude više mesta za njegove stvari. Umesto dugog obilaska obale, ostane se blizu prilaza, uz vodu i stolicu. Stariji pas može veći deo tog vremena da prespava, sa njuškom između prednjih šapa.
Upravo ti mirniji izlasci kasnije umeju da budu posebno jasni. Pamti se kako smo podmetnuli presavijen peškir ili sklonili torbu da bi mogao lakše da prođe. Nema potrebe naknadno tražiti neki veliki oproštajni trenutak. Uspomena može biti i sasvim obično pakovanje predveče, dok on čeka nekoliko koraka bliže automobilu.
Prvi odlazak bez njega
Prvi odlazak bez psa ume da bude neobično tih. Na obali ima drugih zvukova, ali se pogled svejedno vraća na isto mesto. Pri vađenju hrane čovek se okrene, pa se tek onda seti da ovog puta nema kome da kaže da sačeka.
Teškoća često dođe usred posla, bez najave. Dok se brišu čizme, iz gepeka ispadne stari peškir. Pri čišćenju automobila u uglu ostane dlaka koju usisivač uporno preskače. Oprema se posle pecanja lako vrati na svoje mesto; sa činijom i povocem čovek ponekad ne zna šta bi.
Nema potrebe sve sklanjati istog dana. Ogrlica može neko vreme ostati na polici, a peškir među stvarima za vodu. Prvi povratak na pecanje može biti kratak, bez obaveze da se sedi do večeri. Dovoljno je poneti malo pribora i ostaviti sebi mogućnost da se ranije spakuje.
Fotografije koje vredi sačuvati
Dok je pas još saputnik na vodi, lako je napraviti stotinu fotografija ulova, a njega imati samo slučajno u pozadini. Vredi ponekad spustiti štap i snimiti baš taj običan prizor: psa u hladu, njegovu glavu kraj torbe ili šape pune peska posle šetnje uz obalu.
Dobro je sačuvati i obične snimke, čak i one na kojima se skoro ništa ne dešava. Nekoliko sekundi dok pas sluša šuštanje iz trske može kasnije da vrati njegov način okretanja glave. Fotografija tragova u blatu podsetiće na dan koji inače možda ne bismo ni zabeležili.
Takve snimke vredi izdvojiti iz gomile fotografija u telefonu i sačuvati još jednu kopiju. Uz njih može da stoji kratka beleška, mesec, kakvo je bilo vreme i šta je tog dana radio. Dovoljno je i nekoliko reči o tome kako je opet zaspao preko prazne futrole, pa je pakovanje moralo malo da sačeka.