Telefon je u pogrešnom džepu baš kad se štap prvi put savije. Jedna ruka drži dršku, druga skuplja strunu, a ribolovac koji je do malopre pažljivo ponavljao svaki pokret odjednom ne zna šta bi pre. Na obali neko ustaje da vidi šta se događa. Mušica koju je satima gledao kako prazna putuje niz vodu sada je u ustima ribe.
Posle se često bolje pamti taj nespretni raspored ruku nego sam ulov. Čak i oni koji godinama pecaju drugim priborom umeju da se zbune kada prvi put uspeju mušičarskim štapom. Ponovo moraju da misle o tome gde im je meredov.
Štap bez velike priče
Pribor za taj početak ume da bude pozajmljen, kupljen polovan ili dugo zaboravljen u ormaru. Na pluti se vidi tuđa ruka, čekrk ima ogrebotinu, a kutija za mušice jedva se zatvara. Sve je dovoljno ispravno da se izađe na vodu. Ipak, dešava se da čovek mesecima odlaže taj izlazak jer mu se čini da još nešto mora da nabavi.
Ispravan, usklađen pribor sasvim je dovoljan za prve korake. Bolji štap može prijatnije da leži u ruci, a odgovarajuća mušičarska struna olakšava zabacivanje. Ali skuplja oprema neće sama osloboditi mušicu iz žbuna niti pokazati gde se struja usporava uz obalu. To se uči dok pogled ide sa vode na vrh štapa.
Kada dođe prva riba, malo ko proverava šta piše iznad drške. Potočna pastrmka iz plićeg preliva ili klen koji je pokupio suvu mušicu zauzmu svu pažnju. O ceni čekrka može da se razgovara kasnije, dok se štap rastavlja i mokra struna uvlači kroz provodnike.
Trenutak koji iznenadi
Pre toga obično ima mnogo sitnih poslova koji idu sporo. Tanak predvez se izmakne iz prstiju, čvor se ponovo vezuje, mušica sleti bliže nego što je zamišljeno. Na livadi je zabacivanje izgledalo jednostavnije. Pored vode postoji i grana koja se kod kuće nije računala.
Zato prvi trzaj ume da zatekne čoveka potpuno nespremnog. Usred popravljanja strune oseti se otpor, pa kratak udarac kroz dršku. Tek tada postane jasno da je riba uzela. Srce požuri, štap ode previsoko, a neko sa obale mora da podseti da je meredov nadohvat ruke.
Prva riba na mušicu može da bude mala toliko da se u mreži jedva primećuje. Ribolovac se ipak saginje nad nju kao da proverava neverovatnu vest. Dogodi se i da se sama oslobodi udice pre fotografisanja. Telefon ostane otključan, na snimku samo voda i ivica meredova.
Ko stoji na obali
Mnogo zavisi od toga ko prisustvuje takvom trenutku. Neko ko inače ne peca može ceo dan da provede uz knjigu ili gledajući okolinu, pa da prvi primeti promenu na licu ribolovca. Knjiga se spusti, razgovor prekine, a do vode se priđe sa telefonom koji još nije spreman za snimanje.
Dobar saputnik ostavi početniku da sam završi posao. Pomogne kad treba, pridrži meredov ili skloni torbu sa puta. Posle ne mora odmah da objašnjava šta je sve moglo pravilnije. Za ispravljanje položaja lakta biće vremena dok riba sledeći put bude uporno ignorisala mušicu.
Ta podrška sa obale često se sačuva u zvuku pre nego u fotografiji. Na kratkom snimku čuje se smeh, žubor i nečije zadihano dozivanje. Riba je možda van kadra. U povratku se isti trenutak prepriča nekoliko puta, svaki put uz još jedan detalj koji je nekome promakao.
Šta ostane kod kuće
Kod kuće pribor počne da se suši, a ribolovac ponovo otvara fotografije. Većina je kriva ili mutna. Na jednoj se vidi rukav, na drugoj previše neba. Ona na kojoj se najbolje vidi osmeh ipak ostaje među omiljenima, čak i kada riba zauzima sasvim mali deo kadra.
Sitnice sa tog izlaska umeju dugo da ostanu među priborom, ponekad bez ikakvog reda:
Mušica sa razbarušenim krilom, odvojena od ostalih da se slučajno ponovo ne zaveže.
Fotografija odštampana na običnom papiru i stavljena uz porodične snimke.
Kratka beleška o vremenu i vodi, uz dodatak ko je bio na obali.
Stari štap koji i dalje izlazi iz futrole, iako pored njega stoji noviji.
Sa godinama izblede pojedinosti o veličini ulova. Ostane da je počela sitna kiša baš kad je trebalo pakovati stvari, da je kafa već bila hladna ili da se od uzbuđenja zaboravilo na sendvič. U kutiji se sačuva i ona oštećena mušica kojoj nedostaje pola krila.
Ako se riba pušta, neka ostane u vodi dok se priprema telefon. Ruke pokvasiti pre dodira; ako snimak ne uspe odmah, sačuvati uspomenu bez dodatnog zadržavanja ribe.
Kad početnik pokaže drugome
Znanje se uz vodu često prenese u nekoliko sasvim običnih pokreta. Iskusniji ribolovac pokaže kako da se struna pridrži prstom ili gde da se stane da bi iza leđa ostalo prostora. Zatim se malo odmakne. Početnik dobije priliku da pokuša, pogreši i oseti razliku pri sledećem zabačaju.
Mnogi pamte ruke koje su im prvi put vezale mušicu bolje nego objašnjenje samog čvora. Kasnije iste pokrete pokazuju detetu, prijatelju ili nekome ko je dugo pecao na drugi način. Tek dok objašnjavaju primete koliko toga sada rade bez razmišljanja. Moraju da uspore i približe tanak predvez tuđem pogledu.
Tu se ponovo javi uzbuđenje poznato sa prvog izlaska. Ovog puta gleda se tuđa mušica i čeka da nestane sa površine. Ako prva ostane na grani, iz kutije se izvadi druga. Novi ribolovac je sada vezuje sam, malo duže nego što bi njegov pratilac želeo da prizna.