Mušica se zakači za rukav baš kad je konačno sve spremno. Štap pod miškom, naočare skliznule niz nos, prsti traže udicu u tkanini. U glavi još traje razgovor s posla. Tek kad se mušica oslobodi i struna prvi put legne na vodu, pažnja pređe na ono što je pred nogama: tok uz kamen i nekoliko mehurića koji prolaze istom putanjom.
Takav početak dobro poznaju mnogi mušičari. Došli su da malo budu sami, a već popravljaju zabačaj, skraćuju strunu ili menjaju položaj. Želja da se odmore sasvim lepo staje uz potrebu da nešto urade bolje. Dok gledaju gde je mušica pala, telefon ostaje u zakopčanom džepu.
Samoća počinje običnim sitnicama
Prvih nekoliko minuta na obali često prođe u raspremanju. Kutija se otvara na kolenu, traži se kraj predveza, proverava prostor iza leđa. Nema mnogo svečanosti u tome. Ponekad baš ti obični poslovi pomognu da se prekine žurba s kojom se stiglo do vode, naročito posle radnog dana.
Na reci svakako ima zvuka. Voda udara u granu, negde zalaje pas, vetar pomera lišće iznad glave. Ono što prija jeste odsustvo zahteva da se odmah odgovori. Može nekoliko minuta samo da se prati površina. Ako se klen javlja pod granama, ima vremena da se vidi gde tačno uzima hranu.
Čak i na posećenoj vodi može se naći malo takvog prostora, bez dugog pešačenja i traženja nedostupnih obala. Dovoljno je da nema stalnog dozivanja i prebacivanja tuđih struna. Ribolovac na sledećem mestu podigne ruku u znak pozdrava, pa se ponovo okrene svom priboru.
Veština vraća pažnju na vodu
Mušičarenje traži taman dovoljno sitnih odluka da misli imaju čime da se bave. Koliko strune izvući, odakle prići, gde spustiti mušicu da je struja odmah ne povuče neprirodno. Kada se sve to pokušava odjednom, lako nastane zbrka. Onda se izdvoji jedan problem, recimo previše strune na vodi.
Tu mnogo znači mali, vidljiv pomak. Mušica ovog puta padne malo uzvodnije. Predvez se lepše ispravi. Prolaz potraje pre nego što struna počne da vuče. Riba možda i ne priđe, ali ribolovac vidi razliku i ponovi zabačaj s istog mesta, uz nešto kraći zamah.
S vremenom se primećuju detalji koji su ranije prolazili neopaženo: granica brže i sporije vode, sitni insekti uz samu površinu, senka koja se pomeri ispod obale. Želja za boljim ribolovom tako drži pogled na reci. Dobar deo popodneva može da prođe oko nekoliko metara toka, uz povremeno menjanje mušice.
Kad vežbanje postane obaveza
Lako je, međutim, poneti na vodu isti onaj način razmišljanja od kojeg se traži predah. Svaki zabačaj dobije ocenu, svaki promašaj postane dokaz da pribor ili tehnika ne valjaju. Posle sat vremena ribolovac je namršten, a iza njega na travi leže tri otvorene kutije i skinuti predvezi.
Veština ume da bude nezgodna meta: čim se nešto popravi, pojavi se sledeća stvar. Uredan zabačaj na livadi ne rešava vetar uz reku. Poznata mušica ne prolazi jednako kroz dva susedna toka. I iskusan mušičar zastane da razmrsi čvor koji je sam upravo napravio.
Kod kuće se slična stvar dešava za stegom. Plan je da se veže nekoliko mušica, a veče ode na popravljanje jedne neposlušne niti. Nekad prija takva upornost. Drugog dana sasvim je dosta vezati dve upotrebljive mušice i poklopiti kutiju. Na stolu ostanu makazice i nekoliko odsečenih vlakana.
Društvo koje ostavlja prostora
Samostalan ribolov ima jednu veliku pogodnost: tempo se ne dogovara. Može se ostati kraj istog preliva dokle god ima volje. Može se i sesti posle deset minuta, izvaditi vodu iz torbe i gledati kako vetar pravi nabore po površini. Niko ne čeka da se krene dalje.
Ipak, poznato je i društvo koje ume da ćuti. Dvojica dođu zajedno, svako pronađe svoje mesto, a sretnu se tek za kratku pauzu. Razmene mušicu, podele sendvič, pogledaju šta se promenilo na vodi. Razgovor ne mora da traje dok se ponovo ne uzmu štapovi.
Kad se povede početnik, izlazak dobije drugi ritam. Više se pokazuje, odvezuje i čeka. Sopstveni ribolov ostane u drugom planu dok neko pokušava da položi strunu bez petljanja. A onda mu jedan zabačaj uspe i obojica nekoliko trenutaka gledaju istu mušicu kako prolazi nizvodno.
Šta se donosi kući
Posle izlaska bez ulova često ostanu vrlo određene uspomene. Pamti se mesto na kojem je konačno uspeo prilaz, ali i pauza na suvoj travi. U kolima se priča o promašenoj ribi, a zatim se neko seti kako je pola užine proveo tražeći poklopac od termosa.
Od takvih dana ostaju i sasvim opipljive sitnice:
Mušica s razbarušenim krilom koja je ipak dobila mesto u kutiji.
Fotografija dela reke, bez ribolovca u kadru.
Kratka beleška o vetru i mestu na kojem se riba podigla.
Predvez sklonjen u džep da se kod kuće pregleda i zameni.
Ponekad tek pri raspremanju postane jasno koliko je prijalo tih nekoliko sati. Ramena malo bole, čarape su vlažne, a u glavi se još ponavlja jedan uspešan prolaz mušice. Pribor treba osušiti pre odlaganja. Kutija može da ostane otvorena na polici, uz kačket okrenut postavom nagore.