Telefon zavibrira baš dok se najlon provlači kroz sprovodnike. Prvi poriv je da se odmah pogleda ekran, onako kako se gleda ceo dan, između dva posla i usputnog zalogaja. Onda kraj najlona sklizne iz prstiju. Treba ga ponovo uhvatiti, provući, vezati udicu. Telefon još malo ostane u džepu jakne.
Na obalu često stignemo sa već započetom raspravom u glavi. Smišljamo šta je trebalo odgovoriti na poslu, prebrojavamo obaveze za sutra. Prvih nekoliko zabačaja prođe tako. Onda vetar napravi trbuh na najlonu, plovak priđe travi i pažnja se za trenutak zadrži baš tu, nekoliko metara od obale.
Ruke rade nešto poznato
U pripremi pribora postoji poznat redosled koji prija posle dana provedenog u prekidima. Sastaviti štap, proveriti najlon, otvoriti kutiju. Svaki mali posao može da se dovrši pre sledećeg. Na poslu se često ni kafa ne popije do kraja; ovde se makar jedan čvor zategne i odseče mu se višak.
Za taj osećaj ne treba mnogo opreme. Ponekad baš prepunjena torba donese novu nervozu: traži se kutijica, premeću kesice, zapinje rajsferšlus. Sa priborom koji poznajemo ruke manje lutaju. Prsti sami nađu preklopnik mašinice, a pogled već prati mesto na koje treba spustiti mamac.
Ni početnik ne mora sve da uradi glatko da bi mu vreme na vodi prijalo. Zabačaj ode ukrivo, mamac spadne, udica se zakači za torbu. To ume pošteno da iznervira. Posle kratkog zastajanja torba se odmakne, mamac ponovo namesti i pokuša se još jednom, malo kraćim zamahom.
Kad ulov postane još jedna obaveza
Lako je i na pecanje doneti naviku da se sve meri rezultatom. Koliko izlazaka, koliko riba, koliko velika najveća. Onda dva sata bez udarca počnu da liče na neuspešan radni sastanak. Menja se mamac posle nekoliko minuta, pa dubina, pa mesto. Kutija ostane otvorena, a po poklopcu se gomilaju odložene varalice.
Ribu svakako želimo da uhvatimo. Zato i gledamo plovak tako pažljivo, a pri prvom ozbiljnom trzaju zaboravimo gde smo ostavili podmetač. Ali ulov kao ocena dana ume da pokvari i sasvim prijatno popodne. Ima izlazaka tokom kojih se sve uradi razumno, a do polaska kući vrh štapa se nijednom ne pomeri.
Najlon tada nije potrebno besno zatezati, niti za svaki izostali udarac tražiti novu grešku u priboru. Može se promeniti nešto što ima smisla, pa ostaviti sistem dovoljno dugo na miru. A može se i spakovati ranije. Nema obaveze da se ostane do mraka samo da bi se pred povratak nekako upisala jedna riba.
Mesto na kojem ima prostora
Najpoznatije mesto na vodi često je i najbučnije. Neko prebacuje preko tuđeg najlona, neko glasno objašnjava gde riba stoji, a svaki novi dolazak pomeri još jednu stolicu. Posle dana punog tuđih zahteva, i takvo pecanje može da zamori. Stalno se prati kada je bezbedno zabaciti i čiji sistem struja nosi nizvodno.
Tada malo prostora vredi dodatne šetnje po pristupačnoj obali. Mirniji deo kanala, čist prolaz do jezera ili mesto uz reku na kojem nema stalnog mimoilaženja mogu sasvim da odgovaraju kratkom izlasku. Važno je da se tu može normalno prići vodi i spustiti pribor bez klizanja po strmini.
Mir ne zahteva ni potpunu samoću. Dvoje ljudi koji umeju da ćute mogu lepo da provedu popodne na nekoliko metara razmaka. Razmene se dve rečenice o vodi, pozajme klešta, pridržava podmetač. Onda svako ponovo gleda svoj plovak. Između ostane dovoljno mesta da se torba otvori bez izvinjavanja.
Šta ostane od praznog dana
Posle izlaska bez ulova često nema razloga da se vadi telefon i pravi fotografija. Ipak, kasnije se sasvim jasno prizove kako je izgledala obala. Pamti se trenutak kada je prestao vetar ili kako je plovak stajao uz senku trske. Broj zabačaja se obično zaboravi.
Takve sitnice ostanu i kada se ribolovci kod kuće samo nasmeju na pitanje da li je bilo nečega. Dok se raspakuje torba, iz nje ispadne mrvica hleba ili se nađe poklopac termosa u pogrešnom džepu. Onda se usput pomene i ono što se videlo sa obale.
Iz izlaska bez ribe umeju da ostanu vrlo određeni detalji:
Topao poklopac termosa među hladnim prstima.
List koji se nekoliko puta zavrteo u istom malom vrtlogu.
Obrisani komad klupe na koji je konačno moglo da se sedne.
Kratak razgovor pri pakovanju, dok je već trebalo uključiti lampu.
Povratak bez žurbe
Prija i kada povratak ne počne nervoznim ubacivanjem svega u torbu. Najlon se namota, udica obezbedi, pogleda se oko mesta na kojem smo sedeli. Svoje kesice i odsečeni najlon treba pokupiti; usput može da se ponese i ostavljena ambalaža ako je bezbedno dohvatljiva. Za to je dovoljna mala kesa u bočnom džepu.
Za ovakav predah često je dovoljan kratak izlazak koji stane između obaveza. Sat uz vodu lakše se ponovi nego veliki odlazak koji traži slobodan vikend i gomilu pripreme. Štap koji se lako nosi i nekoliko poznatih sitnica mogu da sačekaju spremni. Termos se opere još istog popodneva.
Kod kuće opet zazvoni telefon, a poneka briga se vrati čim se izuju cipele. Pribor ipak treba raspakovati dok je još pri ruci. Mokra krpa se izvadi iz torbe i raširi preko kante, da sledeće pecanje ne počne traženjem onog neprijatnog mirisa.