Pred polazak s vode sklapaju se štapovi, istresa mreža i proverava da li je kutija s udicama zatvorena. Neko još namešta rashladnu torbu između ostalog pribora, da se ne prevrne putem. U njoj je nekoliko riba za kuću. Kod kuće možda već čeka očišćen krompir, a u frižideru je ostavljeno mesto za posudu.
Takav povratak mnogim ribolovcima deluje sasvim obično. Išli su na vodu, nešto ulovili i poneće deo za jelo. Ipak, dovoljno je da se otvori torba pa da počne odmeravanje tuđeg karaktera. U tome se lako preskoči sve što se događa posle obale, za kuhinjskim stolom.
Šta se kod kuće računa
U kući u kojoj se pažljivo raspoređuje novac, ulov za jelo ima sasvim praktično mesto. Jedan ručak je rešen, nešto drugo može da sačeka narednu kupovinu. Riba ne plaća račune i ne puni ostavu sama od sebe, ali povremeno olakša nedeljni plan obroka. Ta razlika se najjasnije vidi kada se otvori novčanik pred odlazak u prodavnicu.
Zato pogled na staru mašinicu i zakrpljenu torbu ne govori mnogo. Pribor se dugo koristi iz raznih razloga: još radi, poznat je pod rukom, nema potrebe da se menja. Ista torba može godinama da nosi sendvič, rezervni najlon i kutiju za udice kojoj poklopac pridržava gumica.
Ni ribolov nije besplatna nabavka hrane. Tu su put, mamci, održavanje pribora i sati tokom kojih možda neće biti nijednog udarca. Nekome računica ima smisla zato što do vode stiže peške i koristi ono što već ima. Nekome je odlazak skup i bez ulova. Sa susednog mesta na obali ne znamo kako izgleda taj kućni račun.
Riba koja ima svoje mesto
Deverika ili babuška mogu da završe u sasvim običnom porodičnom ručku, bez velikog spremanja i fotografisanja tanjira. Na radnoj površini su daska, činija i krpa koja je već mokra. Neko čisti ribu dok se u drugoj posudi sprema prilog. Posle treba oprati sudoperu i pokupiti krljušt koja je nekako stigla iza slavine.
U takvoj kuhinji vrednost ulova meri se i time koliko će se pojesti. Domaćin zna ko voli ribu, ko se muči s kostima i kolika posuda može da stane u frižider. Ponekad je sasvim dovoljno ono što bi drugom ribolovcu delovalo kao skroman završetak dana.
Sa obale se ne vidi:
za koliko ljudi se tog dana sprema ručak;
da li je riba planirana za danas ili će deo biti zamrznut;
koliko se pažljivo u toj kući raspoređuje hrana;
da li je poneki ulov uobičajen dodatak porodičnom jelovniku.
Za takve pojedinosti obično ni nema mesta u kratkom razgovoru pored vode. Razmene se pozdrav i poneka reč o tome radi li riba, pa svako nastavi da pakuje svoj pribor. Niko uz ulov ne nosi spisak onoga što ima u frižideru.
Osuda počinje na obali
Ribolovci umeju brzo da naprave podelu na one koji puštaju i one koji nose kući. Onda svakoj grupi pripišu i ostale osobine. Onaj s praznim rukama postane obziran, a onaj s ribom sumnjiv, pre nego što je iko video kako su pecali. Ponekad je za takvu presudu dovoljan pogled preko ramena.
Pitanje šta će nekome tolika riba lako zazvuči kao zahtev da se pravda pred nepoznatim čovekom. Posebno je neprijatno kada iza njega dođe savet da ribu jednostavno kupi. Nekome je i odlazak u kupovinu ozbiljno računanje, a o tome verovatno neće razgovarati dok izvlači držače štapova iz blata.
Ne treba od ljudi tražiti da otkrivaju prihode, porodične prilike ili sadržaj novčanika da bi njihov dozvoljeni ulov bio prihvatljiv. A nema potrebe ni unapred ih proglašavati siromašnima. Čovek može da ponese ribu zato što je ukućani rado jedu. Razgovor sasvim lepo može da ostane na tome kako je prošao dan i odakle je duvao vetar.
Granica ostaje ista
Razumevanje tuđih potreba ne opravdava nedozvoljen lov, namerno povređivanje ribe ili rasipanje ulova. Pravila zavise od vode i regiona. To je granica koju ne treba mešati s ličnim izborom da se deo dozvoljenog ulova pripremi za jelo.
Više od same odluke da se riba ponese govori način na koji se s njom postupa. Ulov ostavljen na suncu dok se razgovor oduži teško će stići u kuhinju u dobrom stanju. Ako je namenjen za hranu, treba ga što pre rashladiti i držati na hladnom do pripreme. Rashladna torba zato ima svoje mesto uz ostali pribor.
Poštovanje prema hrani vidi se i kasnije, kada se odvoji porcija koja će zaista biti pojedena. Pun zamrzivač nije naročit uspeh ako se posle iz njega vade zaboravljene kese. Mnogo je običnija, a korisnija navika, upisati datum i spakovati onoliko koliko će se spremiti odjednom.
Mesto za običan ručak
Odlazak po ribu za kuću ne mora da bude ni priča o oskudici ni svečani porodični događaj. Često je to deo nedelje: nekoliko sati na vodi, povratak, presvlačenje i posao oko ulova. Mokra obuća ostaje kraj vrata, a neko iz kuhinje pita koliko još ima do ručka.
Uz takve obroke pamte se sitnice. Ko pažljivo odvaja kosti, ko uzima poslednje parče hleba i kome smeta miris prženja koji se zadržao u hodniku. Riba je već na tanjiru, pribor se suši, a razgovor je odavno prešao na ono što sutra treba obaviti.
Ako se deo ostavlja za drugi dan, vredi na kesu napisati i broj porcija, uz datum. Tako sledeći put neće morati da se odmrzava ceo ulov zbog jednog ručka. Mesto za tu olovku lako se nađe u kuhinjskoj fioci, između gumica i poklopaca koji nikako da dobiju svoju posudu.