Poklopac kutije s varalicama zatvori se ranije nego što je planirano. Preko jezera već prelazi tamnija pruga vetra, a u čamcu još stoji otvoren termos. Pre deset minuta razmišljalo se o promeni mamca. Sad se pogledi sve češće okreću prema obali i mestu na kojem je ostavljen automobil.
Takav prekid ume da pokvari raspoloženje, naročito posle cele nedelje čekanja na slobodno jutro. Ustalo se po mraku, spremilo gorivo, ponela hrana. Čoveku bude krivo i zbog sendviča koji još nije stigao da pojede. Sve je bilo spremno za dug dan, osim vremena.
Još jedan zabačaj
Najviše nas zadržava još jedan zabačaj. Mali je to zahtev, gotovo smešan dok se izgovara. Posebno kad je posle nekoliko praznih sati konačno počelo da radi. Tada se lako nađe razlog da kutija ostane otvorena još malo, a varalica ponovo završi u vodi.
Tu se umeša i sav trud uložen u izlazak. Niko ne voli da posle dugog spremanja vrati čamac gotovo odmah. U glavi se već računa propušteno vreme, dok vetar pomera slobodan kraj konopca po dnu čamca. Čak i nepojedena užina postane argument za ostanak.
A onda neko prvi počne da sklapa štap. Često bez velike izjave, samo namota strunu i odloži pribor. Drugome bude lakše da uradi isto. Na vodi se mnogo odluka donese kroz takve sitne pokrete, uz kratko dodavanje torbe ili zatvaranje kutije.
Sa kim smo u čamcu
U čamcu se dobro vidi koliko računamo jedni na druge. Primeti se kad saputnik prestane da prati vrh štapa i počne da gleda prema udaljenoj obali. Nekad je dovoljan pogled da obojica krenu da spremaju stvari. Razgovor koji je do tada išao bez prestanka postane kraći.
Kad povedemo dete ili nekoga ko tek upoznaje ribolov, taj trenutak ostane naročito upečatljiv. Početnik često više prati naše lice nego oblake. Pamti kako smo govorili, da li smo se prepirali oko povratka i jesmo li nervozno premeštali stvari po čamcu.
I među starim ribolovačkim drugovima postoji ono neprijatno odmeravanje: kome će prvom biti dosta. Zato mnogo znači kad neko mirno izgovori da bi krenuo, bez pravdanja i šale na tuđ račun. Posle toga obično sledi sasvim običan razgovor o tome gde su ostavljeni ključevi.
Šta se pamti kod kuće
Kod kuće se isti izlazak meri drugačije. Neko je pogledao kroz prozor kada je počela kiša, pa zatim u telefon. Zna da smo na vodi, ali ne zna jesmo li još daleko od obale. Nama se vreme meri zabačajima; onome ko čeka, minutima između dve poruke.
Poruka da smo stigli traje nekoliko sekundi. Često stigne pre objašnjenja kakav je bio ribolov i zašto je torba mokra. Posle se stvari vrate u svoj red: obuća ostane kod vrata, odeća ide na sušenje, neko pomera stolicu da oslobodi mesto za pribor.
Od takvog dana često ostanu sasvim obične sitnice:
peškir prebačen preko naslona stolice;
hladna kafa u zatvorenom termosu;
nepojedena užina vraćena u frižider;
poruka poslata čim su stvari iznete na obalu.
Priče posle nevremena
Kad prođe dovoljno vremena, priča obično dobije veće talase i malo jači vetar. To pripada ribolovačkom društvu gotovo koliko i procena dužine ribe koja je spala. Za stolom se lakše smeje trenutku u kojem nikome nije bilo do razgovora. Šolje su suve, a jakne već vise na svojim mestima.
Ipak, mnogi dobro pamte razliku između priče koju kasnije pričaju i onoga što su tada osećali. U sećanju ostane kako se poznata obala učinila dalekom ili koliko je smetala torba koja se do malopre uredno uklapala između nogu. Takvi detalji retko stanu u veselo prepričavanje.
Zato nema mnogo smisla takmičiti se u tome ko je izdržao gore vreme. Među iskusnim ribolovcima čuju se i mnogo kraći razgovori: gde je počeo vetar, kad je ko krenuo, koliko se čekalo na izvlačenje čamca. Posle se pređe na pribor i dogovor za sledeći slobodan dan.
Spremanje za sledeći izlazak
Ribolov prekinut zbog vremena ume da se nastavi kod kuće, nad otvorenom torbom. Vade se kutije, razdvaja mokra odeća od suvih stvari, briše ručka štapa. Tek tada se vidi koliko je sitnica poneto za nekoliko sati na vodi. Ponegde se pronađe i druga užina, ona na koju su svi zaboravili.
Dok se pribor suši, već se priča o novom odlasku. Neko bi na istu vodu, neko predlaže kraći izlazak. Dogovor se ovog puta lakše vrti oko vremena polaska i povratka, a manje oko toga koliko će se daleko otići. Na stolu još stoji otvorena kutija s varalicama.
U čamcu i kajaku nosimo prsluk za spasavanje, pratimo prognozu, vetar i promenu vremena i vraćamo se pre nevremena; nekome javimo gde smo i kada se vraćamo.
Mokru torbu vredi raspakovati odmah, pre nego što završi u uglu do sledećeg vikenda. Kutije mogu da ostanu otvorene da se osuše. Sendvič treba pronaći iste večeri, naročito onaj drugi, zaboravljeni, ispod rezervne odeće.