Čizma prokliza na kamenu, štap se nagne prema vodi i sva pažnja odjednom stane u sledeći korak. Takvi trenuci umeju da ostanu u glavi mnogo duže od ulova. Kod kuće se pribor već suši, a čovek još premotava onaj trenutak kada mu je noga ostala bez oslonca.
U vodu se najčešće ulazi zbog sasvim male prednosti: boljeg ugla za zabačaj, prolaza pored granja, nekoliko metara kraćeg puta. Sa obale sve izgleda jednostavno. Vidi se kamen na koji treba stati, ali se rupa iza njega gubi u odsjaju. U glavi je već sledeće mesto za pecanje.
Poznato mesto ume da zavara
Ribolovci dobro pamte gde je prošle jeseni moglo da se pređe. Noga gotovo sama traži stari pravac. U međuvremenu je veća voda mogla da odnese šljunak, produbi prolaz ili nanese mekan talog uz obalu. Poznato drvo i ista krivina ostali su na mestu, pa se promena ispod površine lako previdi.
Dno se menja i pred očima. Nekoliko koraka podigne mulj, a povratak odjednom vodi kroz mutnu vodu. Zato povratak do obale zaslužuje pažnju još pre ulaska. Najbliža obala može da bude strma i podlokana, sa korenjem iznad vode i bez čvrstog mesta za stopalo.
Posle bliskog susreta s takvim dnom često se pamti baš ono što ranije nije privlačilo pogled: boja vode uz ivicu, kamen koji se pomerio, trag čizme koji se odmah napunio muljem. Pri sledećem dolasku pogled se duže zadržava na tom delu obale.
Hladnoća brzo promeni plan
Na obali prolećno sunce ume da prevari. Jakna se raskopča, ruke se zagreju od hodanja, a voda ostane hladna. Naglo potapanje može da izazove nekontrolisan udah i ubrzano disanje. U takvom trenutku ni dobar plivač nema onu mirnoću koju zamišlja dok stoji na suvom.
Hladna voda brzo oteža i sasvim obične pokrete. Prsti slabije slušaju, kopča zapinje, mokar rukav smeta dok se traži oslonac. Tada postaje jasno koliko je izlazak koji sa obale izgleda nadohvat ruke zapravo nezgodan, naročito kada je ivica visoka i klizava.
Zato dubina sama ne govori dovoljno. I plića, brza voda može da obori čoveka, posebno na glatkom ili nestabilnom dnu. Oznaka na čizmama pokazuje dokle one dosežu; brzinu toka i oslonac pod nogama moramo da procenimo zasebno.
Šta oprema stvarno može
Visoke ribolovačke čizme daju prijatan osećaj slobode. Odeća ostaje suva, hladnoća se manje oseća i lako se napravi još nekoliko koraka. Tu oprema ume da zavara: ono što nas odvaja od vode ne govori ništa o tome koliko je bezbedno stajati u njoj.
Pravilno zategnut pojas oko struka može da uspori ulazak vode u čizme do grudi. Ne daje plovnost i ne zamenjuje prsluk za spasavanje. Ni napunjene čizme ne povlače čoveka automatski na dno kao teg, ali mogu ozbiljno da otežaju kretanje i izlazak. Njihovo skidanje u toku nije jednostavno rešenje na koje treba računati.
Pre ulaska vredi razdvojiti šta koja stvar zaista radi:
Štap za gaženje pomaže da se proveri sledeći oslonac, ali ne učvršćuje meko dno.
Odgovarajući prsluk za spasavanje obezbeđuje plovnost; ribolovački prsluk sa džepovima nema tu ulogu.
Suva odeća u zatvorenoj kesi koristi tek kada je ostavljena tamo gde joj se može bezbedno prići.
Mnogi ribolovci pažljivo biraju štap, a obuću i pomoć pri gaženju rešavaju usput. Posle jednog klizanja redosled kupovine ume sasvim da se promeni. U torbi se odjednom nađe mesto za stvar koja se ranije činila suvišnom.
Društvo bez dokazivanja
Mnogo znači kada se pred društvom može odustati bez zadirkivanja. Dovoljno je da neko kaže da mu dno ne uliva poverenje, pa da se potraži prilaz sa obale. Ne mora svako kolebanje da postane nadmetanje, naročito kada najglasniji savet stiže od čoveka koji još stoji na suvom.
I onaj ko posmatra ima svoj deo posla. Može da primeti da se drug okreće sve sporije, da dugo traži mesto za nogu ili da više ne napreduje. Tada više koristi miran glas i slobodan prolaz do izlaza nego dovikivanje nekoliko različitih uputstava preko vode.
Ako postoji pristup uređenom stazom, nekoliko dodatnih minuta hoda često poštedi i dno i tuđe mesto za pecanje. Manje se podiže mulj i ređe prolazi neposredno ispred onoga ko već zabacuje. Sa druge obale takva obazrivost izgleda sasvim obično, što joj je dobra osobina.
Ako neko upadne, pomoć organizuj sa obale: pozovi spasilačku službu i, ako je bezbedno, dobaci sredstvo koje pluta. Ne ulazi za njim u isti opasan tok.
Šta ostane kod kuće
Posle ozbiljnog straha priča često bude kraća nego što se očekuje. Mokra odeća završi u kupatilu, čizme se okrenu da se ocede, a na pitanje kako je bilo stigne nekoliko reči. Tek kasnije dođu pojedinosti, obično dok se briše pribor ili vade stvari iz džepova.
Izgubljen štap tada ume neobično malo da boli. Naravno da će ga čovek pomenuti, naročito ako je bio drag. Ali odluka da ga pusti iz ruke može da ostane najtrezveniji deo celog dana. Nema razloga vraćati se u opasnu vodu da bi se proverilo može li ipak da se dohvati.
Ko sasluša takvu priču, može da preskoči šalu o kupanju. Mnogo je lakše sledeći put na vreme reći da je voda prejaka ako se prethodno iskustvo nije pretvorilo u nadimak koji će se ponavljati pri svakom spremanju pribora.