Plovak se zanjiše uz ivicu trske, pa krene bočno. Nekoliko metara dalje varalica ponovo izlazi prazna iz vode. U takvoj situaciji živi keder lako dobije reputaciju prečice do štuke. Onda se pogleda ribica u posudi i pojavi se drugo pitanje: koliko je prihvatljivo povrediti jednu ribu da bi se uhvatila druga, naročito ako će ulov biti pušten?
To pitanje postoji i među ribolovcima koji podjednako pažljivo postupaju sa ulovom. Neko pravi razliku između ribolova za obrok i ribolova radi samog ulova, dok drugi prirodan mamac prihvata u oba slučaja. Pravila o upotrebi živih ribica zavise od vode i regiona.
Zašto živi keder radi
Živa ribica sama pravi pokrete i vibracije koje štuka može da registruje. Mamac ostaje u određenoj zoni i kada ribolovac ne namotava strunu. Uz rub rastinja, gde grabljivica čeka prolaz plena, to može da bude ozbiljna prednost u odnosu na varalicu koja kroz isto mesto prođe za nekoliko sekundi.
Ipak, prisustvo štuke mnogo je važnije od toga koliko se mamac živahno pomera. Keder postavljen iznad praznog dna može dugo da ostane netaknut. Izbor dubine, udaljenost od zaklona i procena kretanja ribe traže znanje vode, čak i kada štap miruje na držaču.
Varalica ima drugu prednost: njome se brže pretražuje obala i proverava više dubina. Kada je štuka rasuta, ribolovac koji se pomera može pre pronaći aktivnu ribu. Ni krupniji keder ne garantuje krupniji ulov, a sa njegovom veličinom rastu zahtevi prema priboru i održavanju mamca.
Gde počinje etička razlika
Za pristalice živog kedera važan razlog je to što štuka i inače lovi ribu. Prirodan mamac im je prihvatljiv deo ribolova, posebno kada ulov namenjuju ishrani. Neki biraju ovaj način i zato što im odgovara pažljivo posmatranje plovka, umesto stalnog zabacivanja i hodanja.
Druga strana najviše zamera dodatno povređivanje žive ribice. Hvatanje, držanje u posudi i kačenje na udicu prethode napadu grabljivice, koji možda neće ni uslediti. Činjenica da štuka jede ribu u prirodi ne rešava taj prigovor: ribolovac ovde odlučuje o uslovima i trajanju izlaganja mamca.
Kod ribolova po načelu „uhvati i pusti“ razlika se još jasnije vidi. Nekome je teško da prihvati gubitak jedne ribe radi kratkog susreta sa drugom. Drugi u tome ne vidi presudnu razliku u odnosu na ostale oblike ribolova. Mnogo lakše se postiže saglasnost oko toga da nepotrebno produžavanje patnje treba izbeći.
Veština i pošten dogovor
Nazvati lov kederom ribolovom bez znanja promašuje dosta toga što se dešava na obali. Pogrešno postavljen plovak, mamac sakriven u travi ili loše odabrana dubina mogu da pokvare čitav izlazak. Veština se ovde vidi u postavljanju sistema i čitanju vode, dok se kod varalice vidi i u vođenju.
Ribolovac koji sebi postavi uslov da štuku lovi isključivo varalicom ima sasvim razumljiv lični izazov. Zadovoljstvo mu može biti upravo u tome da pokretima pribora izazove napad. Taj izbor mu, međutim, ne govori koliko drugi ribolovac zna o mestu na kojem obojica pecaju.
U prijateljskom nadmetanju najviše vredi dogovor pre prvog zabačaja. Treba unapred razjasniti koji se mamci koriste i kako se ulov meri i pušta. Ako je društvo dogovorilo samo varalice, prelazak na kedera menja uslove igre. Bez takvog dogovora nema razloga da se dozvoljen način naknadno proglasi prevarom.
Navike koje smanjuju štetu
Živi mamac traži brigu i dok je u posudi. Prenatrpanost, zagrejana voda i manjak kiseonika pogoršavaju njegovo stanje pre nego što uopšte stigne do sistema. Hladovina i odgovarajuće snabdevanje kiseonikom smanjuju taj problem, ali ne uklanjaju povredu koja nastaje kačenjem.
Kod štuke naročito brine duboko gutanje mamca. Namerno dugo čekanje posle uzimanja povećava mogućnost da udica završi duboko. Ne postoji univerzalan broj sekundi za reakciju: mnogo zavisi od montaže i položaja udice. Sistem treba poznavati i pratiti, umesto ostaviti štap dok se obavlja nešto drugo.
Koristi predvez otporan na zube i pribor dovoljno snažan za očekivanu štuku, bez namernog produžavanja zamaranja.
Pripremi prostran meredov, duga klešta i odgovarajuće sečice pre zabacivanja.
Ribu prihvataj mokrim rukama, podupri joj telo i izbegavaj spuštanje na suvu obalu.
Pri promeni mesta prvo izvuci sistem iz vode; mamac i udice ne smeju ostati zaboravljeni iza čamca.
Ne prenosi žive ribice ni vodu iz posude u drugu vodu i ne puštaj preostale mamce nepoznatog porekla.
Ne čupaj duboko progutanu udicu. Ako je vađenje moguće samo uz dodatno cepanje, preseci predvez što bliže udici koliko je bezbedno. Puštanje tako povređene ribe ne garantuje da će preživeti.
Druge mogućnosti za isti izlazak
Mrtva ribica je moguć izbor za onoga kome smeta kačenje živog mamca, a želi da ostane pri prirodnom mamcu. Štuka uzima i mrtvu ribu. Ostaje potreba za stalnim nadzorom pribora, jer i takav mamac može biti duboko progutan.
Varalice uklanjaju potrebu da se živa ribica koristi kao mamac, ali i uz njih treba paziti na ulov i vodu. Više udica može otežati oslobađanje štuke, a otkinuti delovi pribora ostaju u vodi. Oštećenu meku varalicu vredi zameniti pre nego što se raspadne pri sledećem zabačaju, a ostatke poneti sa sobom.
Ko odluči da proba bez živog kedera, može da počne na poznatom mestu uz ivicu rastinja. Jedna kašika ili plitkoroneća varalica, vođena kroz istu zonu različitim brzinama, daje korisnije poređenje od neprekidnog menjanja mamaca i seljenja na drugi kraj obale.