Klešta su već u ruci, ali se udica ne vidi. Najlon nestaje duboko u ustima, riba se otima, a na mokrim prstima ostaje trag krvi. U takvom trenutku lako počnemo da žurimo. Posle, dok se pribor pakuje, u glavi se ponavlja onaj poslednji pokušaj da se udica oslobodi.
Dešava se da ceo dan na vodi ostane u senci tih nekoliko minuta. Kod kuće se štapovi odlože na uobičajeno mesto, jakna prebaci preko stolice, ali prizor dođe ponovo dok se peru ruke. Teško je objasniti zašto je baš ta riba ostala u mislima kada nas neko usput pita kako je bilo na pecanju.
Zašto taj ulov ostaje u glavi
U ribolov odlazimo sa predstavom kako će sve izgledati: udarac, izvlačenje, kratko oslobađanje udice i riba koja se vraća u vodu. Kada se taj redosled prekine, odjednom postanemo svesni onoga što inače radimo gotovo automatski. Gledamo gde je udica završila, kako držimo ribu i koliko već traje traženje klešta po torbi.
Posebno teško padne kada smo ribu od početka nameravali da pustimo. U glavi je već bila vraćena u vodu, još pre nego što je stigla do obale. Ni ribolovcu koji deo dozvoljenog ulova zadržava za jelo nije svejedno kada se oslobađanje udice pretvori u dugo povređivanje. Takvi trenuci umeju da utišaju i sasvim razgovorljivo društvo.
Ostane i neizvesnost. Riba je možda otplivala, ali to samo po sebi ne potvrđuje da je preživela. Posle se pamti koliko je krvarila, koliko je bila van vode, da li je držala ravnotežu. Kada se jednom izgubi iz vida, nemamo način da proverimo šta je bilo s njom.
Kada prestati sa pokušajima
Dok je riba u rukama, lako se uhvatimo za misao da ćemo uspeti još samo jednim pokretom. Klešta se okrenu, najlon zategne, neko sa strane predloži drugi ugao. Vreme prolazi, a mi smo sve uporniji jer nam deluje da odustajanje znači ostaviti posao nedovršen.
Tu je teško stati na vreme. Udica je sitna i deluje kao nešto što mora da može da se izvadi. Ipak, kod dubokog gutanja pokušaji vađenja mogu da naprave težu povredu od one koja već postoji. Teško je spustiti klešta kada smo do tog trenutka sve nade polagali upravo u njih.
Duboko progutanu udicu ne treba silom vaditi. Ako riba treba da se pusti, najlon se može preseći blizu usta, bez zatezanja i kopanja kleštima po ždrelu.
Posle lošeg ishoda često se sećamo baš tih dodatnih pokušaja. Njih možemo da prepoznamo i sledeći put prekinemo ranije. Ono što se već dogodilo ostaje isto, ali pri sledećem dubokom kačenju možemo brže da odlučimo šta ćemo sa najlonom i kleštima.
Pribor koji čeka spreman
Pažljivije navike obično izgledaju sasvim obično. Pre prvog zabačaja meredov se rasklopi, klešta izvade iz torbe, a mesto uz vodu pogleda malo bolje. Na kamenitoj obali naročito vredi primetiti pukotine i razmake između ploča pre nego što u rukama bude klizava riba.
Posle neprijatnog događaja često promenimo nekoliko sitnica:
Meredov ostaje pri ruci, umesto sklopljen ispod ostalog pribora.
Klešta i makazice dobiju stalno mesto koje nalazimo bez preturanja.
Telefon sačeka dok se udica ne oslobodi i proceni da li uopšte ima smisla vaditi ribu radi fotografisanja.
Meredov sa mekom, gumiranom mrežom omogućava da riba ostane u vodi dok se pripremamo za oslobađanje udice. Kada je potrebno pridržavanje, mokre ruke i oslonac telu pomažu da se izbegnu ispadanje i nepotrebno stiskanje. Riba se drži nisko, iznad vode ili mreže, daleko od tvrdog tla.
Društvo na obali mnogo znači
Iz ugla ribolovca koji stoji nekoliko metara dalje, nevolja se ponekad prvo vidi po žurbi. Štap je spušten ukrivo, torba otvorena, čovek pokušava da drži ribu i istovremeno nešto traži. Tada mnogo znači kada neko samo priđe sa kleštima ili pridrži meredov. Objašnjenje šta je sve trebalo uraditi može da sačeka.
Podsmeh posebno teško pada početniku. Ako se uznemiri zbog povređene ribe, gruba šala ga lako navede da sledeći put ćuti i sam se muči sa udicom. Pored iskusnijeg kolege koji ostane miran lakše je reći da nešto ne ide i zatražiti pomoć pre nego što pokušaji potraju.
I posle uginuća prija društvo koje ne požuruje sa utehom. Kratko priznanje da je bilo mučno često je dovoljno da razgovor krene. Onda se može pogledati pribor i ustanoviti nešto konkretno: udarac je kasno primećen, klešta nisu bila dostupna ili je riba predugo ostala van vode dok se tražio telefon.
Šta menjamo do sledećeg izlaska
Kod kuće se lako upadne u ponavljanje istog prizora, kao da će se pažljivijim prisećanjem pronaći trenutak koji još može da se popravi. Korisnije je izdvojiti jednu stvar koju zaista možemo da promenimo. Ako je problem bilo kasno reagovanje na udarac pri pecanju prirodnim mamcem, sledeći put pažnja ostaje uz štap, umesto uz razgovor nekoliko koraka dalje.
Nekad je promena još manja: preskočiti fotografisanje iscrpljene ribe, pripremiti mesto za prihvat ili proveriti gde stoje makazice. Dešava se i da posle takvog događaja ribolovac ranije spakuje pribor. Nema mnogo svrhe nastavljati dok ruke rade nesigurno, a pažnja je još kod prethodnog ulova.
Pri sledećem pakovanju vredi uzeti praznu torbu i proveriti koliko brzo iz nje izlaze klešta. Ako prvo moraju da se pomere dve kutije, krpa i rezervna špulna, mogu da pređu u spoljašnji džep. Drške neka budu okrenute prema otvoru, tako da ih mokra ruka uhvati iz prvog pokušaja.