Grgeč je u meredovu, a od varalice se vidi samo prednji kraj. Klešta su pri ruci, ali udica ne popušta. Posle prvog pokušaja pojavljuje se krv i ono što je malopre bio lep ulov postaje neprijatan problem: nastaviti vađenje, preseći strunu ili pokušati nešto treće. Takav trenutak ume da ostane u glavi duže od svih uspešnih zabačaja tog dana.
Nelagodnost se javlja i kod ribolovaca koji ulov nose za jelo i kod onih koji sve puštaju. Neko je prihvata kao težak deo ribolova, neko zbog nje menja pribor i navike, a neko odluči da napravi pauzu.
Nelagodnost ima svoje razloge
Ribolov uključuje povredu, izvlačenje iz vode i stres. To važi i kada riba otpliva posle puštanja. Ribe imaju receptore za štetne nadražaje i pokazuju fiziološke i ponašajne reakcije na povrede. Kako tačno doživljavaju bol ostaje predmet naučnih istraživanja, ali za pažljivije postupanje nema potrebe čekati odgovor na svaku nedoumicu.
Mnogim ribolovcima najteže pada slučajna smrt ribe koju su nameravali da vrate. Plan je bio kratak susret, možda fotografija, pa puštanje. Umesto toga ostanu oštećene škrge ili riba koja ne može da zadrži ravnotežu. Posebno početniku takav prizor može sasvim da promeni doživljaj pecanja.
Ni uzimanje ulova za obrok ne mora da bude ravnodušna radnja. Moguće je želeti ribu na tanjiru i ne uživati u njenom usmrćivanju. Osećaj krivice sam po sebi malo govori o spretnosti: neko teško podnosi taj trenutak, a ipak postupa brzo i pažljivo.
Puštanje i uzimanje ulova
Za ribolovca koji zadržava deo ulova, hrana je važan razlog da prihvati povredu i smrt ribe. Takav stav ima jasnu unutrašnju logiku: ulov će biti iskorišćen, a količina ograničena na ono što zaista treba. Ipak, namera da se riba pojede ne opravdava dugo držanje na suvom ili odlaganje usmrćivanja dok se završava pecanje.
Onaj ko pušta ribu želi da ona nastavi život i ostane u vodi za naredne godine. To ima vrednost, ali puštanje nije bez posledica. Preživljavanje zavisi od mesta kačenja, zamaranja, temperature vode i rukovanja. Riba koja snažno zamahne repom pri odlasku još ne daje siguran odgovor o tome kako će se oporaviti.
Postoji i stav da povređivanje radi razonode ostaje problem čak i uz najbolju tehniku. To je ozbiljan prigovor, koji uredno puštanje ne uklanja sasvim. Neko zato peca ređe ili prestane. Među onima koji nastavljaju, dosta je saglasnosti oko izbegavanja nepotrebnih povreda, gušenja i rasipanja ulova, iako razloge za samo pecanje vide različito.
Manje štete pre prihvata
Briga o ribi počinje izborom pribora. Preslaba struna i štap mogu nepotrebno da produže izvlačenje. Cilj je dovesti ribu do meredova bez namernog iscrpljivanja, uz pravilno podešenu kočnicu. To ne traži grubo vitlanje štapom, zaključanu kočnicu ili prevlačenje ribe preko kamenja. Jačina kontre zavisi od sistema i udaljenosti; veliki zamah sam po sebi nije znak dobre tehnike.
Topla voda dodatno otežava oporavak, naročito vrstama poput potočne pastrmke. Ako se ribe posle prihvata dugo muče da uspostave ravnotežu, treba promeniti pristup, a često i prekinuti pecanje. Produžavanje borbe radi uživanja u svakom begu tada samo povećava opterećenje.
Pripremi meredov i klešta pre prvog zabačaja, tako da mogu da se dohvate jednom rukom.
Za puštanje koristi udice bez povratne kukice ili sa pritisnutom kukicom kada odgovaraju načinu ribolova; obično se lakše oslobađaju.
Pokvasi ruke, ne steži stomak i ne dodiruj škrge. Telo ribe podupri vodoravno.
Oslobodi udicu dok je riba u vodi kad god je to izvodljivo. Fotografisanje preskoči ako se postupak odužio.
Kad udica ode preduboko
Kod lako dostupne udice posao često traje nekoliko sekundi. Problem nastaje kada se vrh ne vidi, a svaki pokret kleštima povlači tkivo. Tada važi kratko pravilo: ne kopaj za udicom. Ponavljanje istog neuspešnog pokušaja može od male povrede da napravi mnogo veću, naročito blizu škrga.
Kod duboko progutane pojedinačne udice, ako bi vađenje zahtevalo ozbiljno povređivanje, često je manje štetno preseći strunu što bliže ustima i brzo vratiti ribu. Ishod zavisi od vrste, položaja udice i već nastale povrede. Tvrdnja da će udica brzo istruliti nije pouzdan oslonac; materijal i uslovi mnogo menjaju brzinu korozije.
Varalica sa više udica zaglavljena duboko u ustima ili škrgama složeniji je slučaj. Savet za jednu progutanu udicu tu se ne može slepo primeniti. Ako se takva kačenja ponavljaju, vredi razmotriti odgovarajuće jednokrake udice umesto trokrakih i drugačije vođenje varalice. Rizik se time može smanjiti, ne i ukloniti.
Teška povreda sama po sebi ne znači da riba sme da se zadrži. Pravila o zadržavanju i postupanju sa ulovom zavise od vode i regiona.
Ulov za jelo bez odugovlačenja
Za ribu koja se zadržava dobra praksa je brzo omamljivanje i usmrćivanje postupkom primerenim vrsti i veličini, a zatim hlađenje ulova. Pouzdan postupak treba naučiti pre izlaska na vodu, uz nekoga ko ume da ga pokaže. Samo omamljivanje nije dovoljno jer riba može da povrati svest. Ostavljanje da se uguši u praznoj kanti produžava patnju.
Kada je ulov namenjen obroku, unapred pripremljen rashladni sanduk rešava i deo kasnijeg posla. Ulov treba zaštititi od toplote i iskoristiti dok je svež. Zadržavanje još nekoliko komada iz navike lako završi viškom koji se danima premešta po frižideru.
Na obali se vidi i tuđa nesigurnost: ruka koja zastaje nad kleštima, riba koja klizi iz suvog peškira, pokušaj da se udica oslobodi na silu. Tu često više vredi mirno ponuditi pomoć nego ocenjivati nečiji karakter. Ako je pomoć prihvaćena, najpre pridržati meredov u vodi i osloboditi prostor oko pribora.