Čizma sklizne svega nekoliko centimetara, ali se u tom trenutku promeni ceo ribolov. Vrh štapa više nije važan. Ruka traži oslonac, koleno se ukoči, a struja odjednom snažno pritiska nogu. Do malopre smo gledali vir malo dalje od sebe; sada gledamo kamen na kojem treba zadržati stopalo.
Takve sitnice umeju da ostanu u glavi duže od ulova. Kod kuće se čizme ostave da se osuše, pribor se vrati na mesto, ali se onaj korak još nekoliko puta ponovi u mislima. Naročito ako na obali nije bilo nikoga da primeti šta se dešava.
Plitko ne znači bezbedno
Pri gaženju lako počnemo da procenjujemo sigurnost po tome dokle nam voda doseže. Ipak, brzina vode i oslonac često odlučuju koliko se stabilno stoji. Jak tok preko klizavog kamenja može da poremeti ravnotežu i tamo gde se dno sasvim lepo vidi.
Bistra voda dodatno opusti čoveka. Vidi se svaki oblutak, pa izgleda da je i sledeći korak poznat. Tek pod nogom se oseti da se kamen ljulja, da je površina obrasla ili da između dve stene postoji procep u koji čizma može da upadne.
Zaglavljeno stopalo posebno je opasno jer struja nastavlja da gura telo dok noga ostaje zarobljena. Zato oprezan ribolovac sve manje bira oslonac samo pogledom. Kreće se kratkim, odmerenim koracima, a kada ne može pouzdano da proceni sledeći oslonac, traži put uz obalu.
Povratak počinje pre sumraka
Dok se ide uz vodu, svaki prolaz deluje kao mala odluka. Još oko ove stene, još do sledećeg proširenja. Tek pri okretanju postane jasno koliko je tih odluka ostalo iza leđa. Obala kojom se prišlo možda je sada visoka i strma, a do lakšeg izlaza treba nazad preko nekoliko brzaka.
Zato mesto za izlazak vredi gledati dok još nema potrebe da se izlazi. Voda može da poraste, umor menja sigurnost koraka, a u sumrak nestaju razlike između plitkog šljunka i tamnijeg udubljenja. Poznata deonica tada dobije sasvim drugačije prelaze.
Posle neprijatnog iskustva mnogi ranije pogledaju prema obali. Primete stazu, pristupačan sprud ili mesto na kojem mogu da sednu i izuju čizmu. Poslednjih pola sata ribolova više se ne razvlači do poslednjeg svetla, naročito kada do automobila ima dosta pešačenja.
Šta menjamo u opremi
Priprema posle takvog dana često izgleda prilično obično. Pregledaju se đonovi. Štap za gaženje, koji je ranije smetao uz torbu, dobije stalno mesto u priboru. Pri izboru obuće više pažnje ode na podlogu po kojoj se hoda nego na izgled novih čizama.
Tu pomaže nekoliko jednostavnih stvari, pod uslovom da služe uzdržanom kretanju i ranijem povratku. Oprema lako ulije i višak samopouzdanja, pa se s novim osloncem u ruci ponekad poželi baš onaj prolaz od kojeg se ranije odustajalo.
Štap za gaženje daje dodatni oslonac i pomaže pri proveri dna neposredno ispred nogu.
Obuća treba da odgovara podlozi; istrošen đon zaslužuje pregled pre sledećeg ulaska u vodu.
Pojas uz nepromočive ribolovačke pantalone može da uspori ulazak vode pri padu.
Pravilno odabran i zakopčan prsluk za spasavanje služi održavanju na površini; pojas tu ulogu nema.
Na obali se razlika vidi u sitnicama. Pojas se zakopča pre ulaska, štap za gaženje je pri ruci, a rezervna suva odeća ostane zaštićena od vode. Za sve to treba nekoliko minuta, otprilike koliko i za traženje kutijice koja je završila u pogrešnom džepu.
Društvo bez dokazivanja
Dobar saputnik primeti kada se neko neobično dugo namešta za sledeći korak. Može da sačeka na obali i pogleda postoji li lakši izlaz. Već samo prisustvo druge osobe pomaže da se zastane pre nego što umor i tvrdoglavost počnu da odlučuju umesto nas.
Još više znači odustajanje bez rasprave. Kada neko kaže da mu prolaz ne odgovara, sasvim je dovoljno krenuti drugim putem. Dobacivanje da je voda plitka posebno loše zvuči čoveku kojem je koleno upravo zadrhtalo. Na obali se onda polako spakuje pribor, bez požurivanja.
Godine, povreda ili duži period bez kretanja promene ono što telo može da izvede. Noge koje su ranije lako prelazile preko krupnog kamenja sada traže manji korak. To se najjasnije oseti pri povratku, kada treba ponovo preći preko stene koja je ujutru delovala sasvim zgodno.
Sledeći izlazak uz obalu
Posle ozbiljnog straha ume da prođe neko vreme pre ponovnog ulaska u vodu. Prvi sledeći izlazak može sasvim lepo da prođe sa suvog šljunka. Štap se osloni na torbu, sedne se malo duže, a zabacuje samo tamo gde se može prići bez gaženja.
S vremenom se promeni i ono što primećujemo tokom dana. Pored mesta na kojem očekujemo ribu, gledamo gde voda ubrzava i gde se obala spušta dovoljno blago za izlazak. Kad se društvo pomeri dalje, ostane se na pristupačnijem delu, makar se odatle zabacivalo kraće.
Telefon u vodootpornoj futroli ostaje na telu, nadohvat ruke, a nekome kod kuće pošalje se podatak o deonici i očekivanom vremenu povratka. To je kratka poruka, obično poslata dok se uz automobil još zatežu pertle.