Kad vetar odmakne čamac od pristana baš dok treba dohvatiti konopac, razgovor među nepoznatim ljudima počinje ispruženom rukom. Neko spusti svoj pribor, prihvati uže i sačeka da se čamac umiri. Tek posle dođu imena, pitanje odakle je ko i poneka primedba na vreme. Na mokrim daskama ostanu tragovi obuće, a čovek koji je pomogao već se vraća svom štapu.
Takvih susreta ima uz reke i jezera, na kanalima i u malim pristaništima duž Jadrana. Većina prođe bez naročite priče. Pomoć traje minut ili dva, ponekad čitavo prepodne. Kasnije se lako zaboravi kakav je bio ulov, dok se pamti da je neko ustao čim je video da zapinje.
Sitnice koje olakšaju dan
Ribolovci dobro poznaju nevolje koje drugima izgledaju smešno. Klešta su ostala kod kuće. Poslednja virbla završila je između kamenja. Drška meredova je sklopljena baš kad zatreba. Ko je jednom praznio džepove tražeći sitan deo pribora, obično razume zašto čovek pored njega već treći put pretresa istu kutiju.
Tu često počinje pomoć bez mnogo priče. Otvori se pregrada, pruži se ono što nedostaje i nastavi pecanje. Ponuđeni novac za sitnicu uglavnom samo produži razgovor. Mnogo prirodnije prođe dogovor da se stvar vrati kad se ljudi ponovo sretnu, uz ono uobičajeno odmahivanje rukom.
Ima u tome i malo ribolovačkog humora. Čovek ume pola sata da objašnjava zašto je baš taj komad pribora nezamenljiv, a onda ga bez razmišljanja pozajmi nepoznatom susedu. Kad ga dobije nazad, ipak pogleda da li je sve na svom mestu. Darežljivost i uredno složena kutija sasvim lepo idu zajedno.
Kad pecanje mora da stane
Ozbiljnija nevolja promeni zvuk obale. Razgovori se prekinu, pribor ostane spušten, ljudi gledaju u istom pravcu. Tada se jasno vidi koliko znači imati još nekoga u blizini. Čak i osoba koja ne može neposredno da priđe može da uoči šta se događa i jasno prenese gde je pomoć potrebna.
Spolja takav trenutak lako izgleda kao čista odlučnost. Iznutra ima mnogo straha, naročito kad su voda i vetar jači nego što su delovali sa zaklonjenog mesta. Mirna glava tada vredi više od glasnog nastupa. Ljudi koji poznaju svoj čamac i vodu obično imaju pune ruke posla, bez vremena da objašnjavaju svaki pokret.
Posle svega često ostanu sasvim obični detalji: mokar rukav, prosut čaj, telefon koji klizi iz hladnih prstiju. Tek kad se situacija smiri, neko primeti da mu ruke podrhtavaju. Zahvalnost se tada ponekad svede na stisak šake, dok neko drugi skuplja ostavljene stvari sa obale.
Ako je neko ugrožen, odmah pozovi nadležnu službu spasavanja. Pomaži sa sigurnog mesta i u granicama svojih sposobnosti, bez ugrožavanja sebe i drugih.
Pomoć bez preuzimanja svega
Postoji i ona tiša veština: prići čoveku tako da mu se ne napravi još veća gužva. Prihvatanje ribe meredovom dobar je primer. Korisno je kratko pitati treba li pomoć, pa sačekati dogovor. Dva čoveka koja istovremeno vuku svaki na svoju stranu lako naprave više posla nego što ga je bilo.
Isto važi za početnika koji se muči s priborom. Ponekad mu treba samo da neko pridrži štap dok razmrsi najlon. Ako mu se odmah uzme sve iz ruku i održi predavanje, ostane da stoji sa strane. Mnogo prijatnije prođe kratko objašnjenje, posle kojeg ponovo sam namešta ono što je zapetljao.
Dobro je i kad pomoć prođe bez pravljenja duga. Bez podsećanja pred društvom i očekivanja da se usluga vrati već sledećeg jutra. Na obali se brzo oseti razlika između čoveka koji je prišao jer je trebalo i onoga koji će taj svoj dolazak kasnije često pominjati.
Šta ostane u pamćenju
Kod kuće se ribolovački dan raspakuje zajedno s torbom. Mokra jakna ide na sušenje, kutija se otvara da izađe vlaga, iz džepa ispadne tuđa gumica ili pozajmljeni deo pribora. Tada se ukućanima često prvo ispriča ko je priskočio. Podatak o ulovu dođe kasnije, dok se peru ruke nad sudoperom.
U tim pričama ponavljaju se sitnice koje bi sa strane delovale nevažno. Pamti se kako je neko ostavio sopstveni štap, koliko je mirno govorio ili da nije otišao dok se sve nije sredilo. Ponekad ime izmakne već istog dana, ali se jakna i boja čamca dugo prepoznaju.
U sećanju često ostanu:
klešta koja su stigla pre nego što je zatražena pomoć;
pridržan čamac dok su ruke bile zauzete;
suva jakna iz nečije torbe;
čovek koji je sačekao da svi bezbedno krenu kući.
Takav susret ume da produži svoj vek kroz sasvim običan predmet. Pozajmljeni meredov čeka pored vrata da se vrati. Na telefonu ostane sačuvan broj uz kratak opis čiji je. Pri sledećem spremanju za vodu neko pita da li je spakovano i ono tuđe, pa se torba još jednom otvori.
Sledeći susret na obali
Obala zbog toga ne postane mesto bez prepirki. I dalje se mršti zbog zauzetog prilaza, preblizu zabačenog sistema ili buke u rano jutro. Ljudi ostaju ljudi, naročito kad su neispavani. Ali posle pružene pomoći lakše je prići i pozdraviti se, umesto samo premeriti gde je ko postavio štapove.
Ponekad se takvo poznanstvo nastavi zajedničkim odlascima na vodu. Često ostane na povremenom susretu i nekoliko rečenica. Dovoljno je da se prepozna lice i napravi malo mesta za torbu. Onaj ko je ranije pozajmio sitnicu sada možda prvi ustane da pridrži čamac.
Vraćanje pozajmljenog pribora ume da bude posebno kratka ceremonija. Predmet se izvadi iz džepa, pruži vlasniku i proveri da li je suv i čitav. Posle toga razgovor odmah sklizne na vodostaj ili vetar. Klešta se vrate u svoju pregradu, baš tamo gde ih ruka traži bez gledanja.