Riba se hladi na tanjiru, a dete još pokazuje rukom kako je plovak nestao pod vodom. Viljuška mora da sačeka. Priča se ponavlja dok odrasli odvaja meso od kostiju, uz povremenu ispravku koliko je zapravo trajalo izvlačenje. Na klupi su mrvice hleba, ispod nje mokre patike.
Takve sitnice mnogi ribolovci pamte jasnije nego kasnije, mnogo krupnije ulove. Ostane ukus prvog ručka od sopstvene ribe, ali i nečiji rukav preko šake, prevelika stolica ili poklopac kutije koji stalno pada. Godinama posle može da se zaboravi težina, a da se sasvim dobro pamti okrnjeni tanjir.
Prva riba u rukama
Dok nema ulova, odrasli uglavnom znaju šta rade, a dete pokušava da ih stigne. Treba namestiti mamac, spustiti udicu gde treba i nekako ne zakačiti sopstvenu jaknu. Onda se najlon zategne. Odjednom svi gledaju u isti vrh štapa i razgovor o sendvičima staje nasred rečenice.
U tom trenutku važan je onaj mali deo posla koji je početnik uradio sam. Osetio je povlačenje, podigao štap ili okrenuo ručicu mašinice bez tuđe ruke preko svoje. Odrasli možda pridržava pribor, ali dete gleda u vodu i čvršće steže dršku, često obema rukama.
Prva riba obično donese i kratku zbunjenost. Dok je bila u vodi, sve je izgledalo jednostavnije. Sada se pomera, peraja traže oprez, a udica odjednom deluje ozbiljno. Dobro se pamti onaj ko je mirno pomogao, bez otimanja štapa i nestrpljivog uzdaha dok se najlon mota oko prstiju.
Tu već ima dovoljno materijala za porodično prepričavanje. Ruke će s vremenom pokazivati malo veću ribu, mada fotografija uporno ostaje pri svom. Obično niko nema naročitu potrebu da presudi. Za stolom se ponovo pokazuje gde je stajala stolica i koliko je malo nedostajalo da kapa završi u vodi.
Ručak koji se dugo pamti
Kada se ulov zadrži za jelo, čeka se još jedan važan trenutak. Riba prolazi kroz ruke odraslog, čisti se i priprema, a početnik se stalno vraća da vidi dokle se stiglo. Može da dobije jednostavan posao: da donese tanjire ili pridrži kesu s hlebom koju vetar uporno zatvara.
Za stolom pored vode i običan obrok traži malo snalaženja. Noga stola upadne u meku podlogu, salveta krene niz obalu, neko sedi na kutiji jer stolica nedostaje. Posle nekoliko sati napolju svi su gladni. Dok se deli riba, hleb već prelazi iz ruke u ruku.
Zato se zajednički obrok lako zalepi za sećanje na prvi ulov. Početnik prati baš taj komad na tanjiru i čeka da ga svi probaju. Dovoljno je da neko zatraži još malo. Ostatak ručka može da provede uspravnije nego inače, sa viljuškom spremnom da posluži sledeći komad.
Odrasli pritom imaju svoj sporiji posao. Riba se ne jede u žurbi, naročito kada je dete prvi put ima pred sobom celu. Dok se pažljivo odvajaju zalogaji, ima vremena da se još jednom objasni kako je plovak prvo samo zadrhtao, pa tek onda potonuo.
Kada dete jede ribu, odrasli treba pažljivo da ukloni kosti i proveri meso pre posluživanja.
Šta ostane od tog dana
Od takvog izlaska često preživi sasvim jeftina stvar. Plovak izgubi boju, drška štapa potamni, kutija više ne može lepo da se zatvori. Ipak, pri sređivanju pribora taj predmet se izdvoji i vrati na policu. Noviji pribor ide u torbu, a stari ostane pored porodičnih fotografija.
Kad se godinama kasnije povede priča o prvom ulovu, često isplivaju ovakvi detalji:
ko je prvi primetio da se plovak pomera;
prevelika jakna sa zavrnutim rukavima;
tanjir pridržan kolenima jer na stolu nema mesta;
komad hleba kojim se na kraju pokupilo sve iz tanjira.
Takva sećanja umeju da budu neobično neravnomerna. Neko se ne seća puta do vode, ali zna kako je zvučao poklopac metalne kutije. Drugi pamti ko je delio ručak, a ne može da se seti kakvo je bilo vreme. Na fotografiji onda pronađe detalj koji je potpuno ispao iz priče, recimo čizmu punu vode.
Sa godinama u kadar uđu i ljudi koje smo tada jedva primećivali dok su radili. Neko je ustao ranije, spakovao hranu, nosio višak stvari i strpljivo raspetljavao najlon. Na staroj fotografiji možda mu se vidi samo šaka koja pridržava štap ili rub rukava pored tanjira.
Sledeći izlazak bez velikog plana
Kada poželimo da slično sećanje napravimo s mlađima, lako preteramo s pripremom. Ponese se pola pribora, smisli ručak i odredi koliko bi sve trebalo da traje. A dete već posle pola sata pronađe zanimljiv kamen i čučne pored njega, dok štap uredno stoji na držaču.
Bolje prolazi običan izlazak u kojem ima mesta za takva skretanja. Ako pažnja popusti, pribor može da sačeka. Ručak vredi poneti i bez oslanjanja na ulov, pa sedenje za stolom ne zavisi od toga hoće li plovak tog jutra uopšte potonuti.
Ni prva riba ne mora da završi u tiganju. Ako se vraća u vodu, obrok iz torbe i dalje okuplja iste ljude na istom mestu. Početniku ostaje da ispriča šta je uradio, a odraslima da slušaju i kada priča treći put krene od nameštanja mamca.
Vredi sačuvati i poneku fotografiju između ulova, dok se seče hleb ili navlače mokre čarape. Na poleđini odštampane fotografije mogu da stoje datum i imena onih koji su bili tu. I ko je kome pozajmio onu preveliku jaknu.