Najlon se obavije oko vrha štapa, plovak ostane na metar od obale, a početnik se osvrne da proveri da li je neko video. Takve sitnice umeju da pokvare celo prepodne, naročito kad se čovek jedva odvažio da dođe na vodu. Iskusnijem ribolovcu obično treba nekoliko trenutaka da pokaže gde je zapelo. Poneko dotad već počne da pakuje torbu.
Uz prva pecanja često ostanu tuđi pokreti: kako se pridržava najlon, gde se spušta torba da ne sklizne u vodu, kako se rasklapa štap bez žurbe. Pamti se i glas koji nije postao nestrpljiv posle trećeg istog pitanja. Godinama kasnije, isto pitanje stigne sa susedne stolice.
I odrasli uče prve korake
Početnika obično zamišljamo kao dete sa predugačkim štapom. Na obali, međutim, stoji i odrastao čovek koji je pribor kupio tek nedavno. Kod kuće ume da popravi slavinu, na poslu rešava tuđe probleme, a sada ne zna kako da provuče najlon kroz vođice. Neprijatno mu je da pita nešto što svi oko njega rade usput.
Neki počnu baš zato što žele da povedu svoje dete. Onda se nađu pred nezgodnim zadatkom: treba objasniti nešto što ni sami još ne umeju. Pre polaska pregledaju kutiju, nekoliko puta provere da li su spakovali udice i nadaju se da na vodi neće morati sve da odvezuju ispočetka.
Tu mnogo znači pomoć bez podsmeha. Dovoljno je obično pitanje da li treba pridržati štap ili pogledati zapetljani najlon. Kad razgovor počne tako, lakše se prizna i sledeća nejasnoća. Ubrzo se na klupi nađu otvorena kutija, kalem najlona i sendvič sklonjen na poklopac.
Pomoć bez preuzimanja štapa
Iskusne ruke brzo završe posao. Čvor je vezan, dubina podešena, mamac već u vodi, a početnik je sve vreme držao samo praznu futrolu. Dobra namera lako preraste u malo samostalno pecanje tuđim priborom. Onaj kome se pomaže na kraju zna jedino da je njegov sused veoma vešt.
Više ostane kada se pokret pokaže polako, pa se štap vrati u ruke onome ko uči. Najlon opet isklizne između prstiju. Čvor se raspusti. Treba sačekati da početnik sam ponovi pokret, makar za to vreme propustili poneki trzaj na svom plovku.
Na prvom izlasku obično nema potrebe za celim predavanjem o priboru. Jedan upotrebljiv čvor i nekoliko mirnih zabačaja daju dovoljno posla za prepodne. Pre svakog pokušaja proveri se slobodan prostor iza leđa. Kada mamac konačno padne približno tamo gde je zamišljeno, početnik često odmah poželi da zabaci ponovo, iako je sve već lepo leglo.
Prostor za nevešte pokušaje
Pored uredno složenog pribora i preciznih pokreta lako je pomisliti da za vodu još nismo spremni. To se vidi i kod vezivanja veštačkih mušica. Početnička bude predebela, konac pobegne gde ne treba, a završetak izgleda kao da je rađen u rukavicama. Takva mušica ipak zaslužuje mesto na stolu, uz one urednije.
Ako se na svaki pokušaj odmah nabroji deset grešaka, ruke se sklone sa pribora. Razgovor se nastavi među iskusnijima, dok početnik sedi sa strane. Korisnije je zadržati se na jednoj stvari koju sledeći put može lakše da uradi: da ostavi više slobodnog najlona ili da sporije zategne namotaje.
S vremenom se opusti i razgovor. Pokaže se mušica koja nije uspela, pita se za čvor koji uporno klizi, prizna se da je pola jutra prošlo u petljanju. Neko izvadi svoj prvi sačuvani pokušaj iz kutije. Obično je prilično čupav.
Kad pribor promeni ruke
Znanje ponekad dođe spakovano u staroj futroli. Štap koji godinama stoji iza ormara može početniku da omogući prve izlaske bez velike kupovine. Uz njega obično krenu i kratka objašnjenja: koji spoj treba pažljivo sastaviti, kako se sklapa ručica mašinice, gde je na torbi pokvaren zatvarač.
Kada se pribor predaje dalje, vredi odvojiti vreme da se zajedno pregleda i pokaže kako se koristi. Početniku čitava kutija nepoznatih sitnica može samo da napravi dodatnu zbrku. Jedan sastavljen, ispravan komplet lakše će poneti na sledeće pecanje nego kesu punu delova čiju namenu tek treba da pogodi.
Od takvih početaka po kući često ostanu sitnice koje niko ne ubraja u vredan pribor:
plovak sa oguljenom bojom, sa prvih zajedničkih izlazaka;
papir sa nacrtanim redosledom provlačenja najlona;
fotografija na kojoj je više obale nego ulova;
stara futrola sa čvorom na uzici umesto pokvarenog zatvarača.
Šta se kasnije pamti
Posle mnogo izlazaka pojedinačni ulovi počnu da se mešaju. Lakše se prizove nečija navika: da termos uvek spusti između stolica, da čvor proveri blagim povlačenjem ili da pre polaska pokupi i tuđi otpad iz trave. Onaj ko uči gleda sve to dok čeka da mu se plovak pomeri.
Zato se način ophođenja prenese zajedno sa znanjem. Ko je imao prostora da pogreši, lakše će ga ostaviti sledećem početniku. Ponekad uhvati sebe kako izgovara isto objašnjenje koje je nekada slušao. Čak i rukom pokaže na isto mesto na štapu, pa tek onda primeti poznat pokret.
Na zajedničkim pecanjima ostanu i sasvim obični dogovori: ko donosi kafu, gde staju dve stolice, čija je kutija dovoljno ravna da posluži kao sto. Kada se neko nov pridruži, pomeri se torba i napravi još malo mesta uz obalu.
Ako se čuva fotografija prvog zajedničkog pecanja, uz nju vredi zapisati datum i ko je koga poveo. Posle dvadeset godina često još prepoznajemo štap i jaknu, a više nismo sigurni ko je tog jutra poneo termos.