Konac pukne pri poslednjem namotaju, a preko puta stola već se čuje smeh. Mušica je skoro gotova, samo joj glava izgleda kao da je vezana u rukavicama. Ponovo se traži kraj konca. Za stolom se ostaje još malo, iako je čaj odavno hladan, a ujutru svakako nema odlaska na reku.
Tako ribolov ume da se useli u kuću. Na vodi se možda bude nekoliko puta tokom meseca, ponekad ni toliko. Između tih odlazaka ostaju kutije, dogovori i male pripreme koje mogu da se podele s nekim bliskim. Vezivanje mušica tu ima zgodnu osobinu: oko jedne stege ima mesta za dvoje.
Ribolov koji staje na sto
Dovoljno je osloboditi deo stola i približiti lampu. Stega, makazice, držač kalema i malo materijala brzo naprave radni kutak. Sve još može da se spakuje u jednu kutiju, dok se kasnije obično pojavi potreba za još jednom. Naročito kad se otkrije koliko međusobno sličnih nijansi konca odjednom deluje neophodno.
Nekome ko zbog posla, porodičnih obaveza ili otežanog kretanja retko stiže do vode, taj mali posao daje konkretan povod da otvori pribor. Bira se sledeća mušica, proverava prethodna, traži pero odgovarajuće dužine. Na stolu se polako puni jedan red u kutiji.
Najlakše se uspostavi vreme za istim stolom kada priprema ne traži pola večeri. Ako sve stoji zajedno, može da se sedne i na dvadesetak minuta. Jedna osoba vezuje, druga razgleda materijal ili samo pomeri šolju da ne smeta koncu.
Kad se radi udvoje
Ne mora svako ko sedne uz stegu da postane mušičar. Nekoga privuku boje i sitan ručni rad, nekoga zanima kako se od nekoliko namotaja dobije nešto što će se koristiti na vodi. Partner, sestra, brat ili odraslo dete mogu prvo da posmatraju, pa da sami zatraže makazice.
Tu iskusan ribolovac lako pokvari stvar ako svaku radnju odmah ispravlja. Malo kriv rep ili predebelo telo mušice brzo se primete, ali početniku više znači da završi svoj pokušaj. Mnogo je prijatnije pokazati jedan namotaj, pa vratiti alat, nego preuzeti celu mušicu uz objašnjenje da će ovako biti brže.
Dok su ruke zauzete, razgovor može da ide svojim tokom. Priča se o poslu, ručku za sutra ili izgubljenoj kutiji iz prethodnog izlaska. Ponekad se dugo ćuti, pa neko podigne mušicu prema lampi i zatraži da je onaj drugi pogleda sa strane.
Mušice koje se čuvaju
U kutijama vremenom ostanu i primerci koji se retko vezuju za predvez. Prva nespretna mušica često preživi mnogo urednije napravljene. Lako se prepoznaje po prevelikoj glavi, repu nakrivljenom na jednu stranu ili boji koju niko drugi za taj obrazac ne bi izabrao.
Takve sitnice ljudi odvajaju u poseban ugao kutije. Uz njih obično ide sasvim kratko objašnjenje, dovoljno da se prepozna čiji su prsti napravili koji deo. Ponekad se pamti čak i zašto je baš tada ponestalo crnog konca.
Prva mušica koju je bliska osoba samostalno završila.
Par istih mušica vezanih za zajednički izlazak.
Primerak vraćen u kutiju posle prvog ulova.
Mušica neobične boje koju je neko uporno želeo da isproba.
Vredi povremeno zabeležiti i samu izradu. Na fotografijama s ribolova često ostanu samo ulovi, dok ruke nad stegom, rasuti konac i izraz lica pri završavanju prve mušice lako promaknu. Za nekoliko godina možda će baš na takvoj fotografiji neko prepoznati stari sto i lampu koja je stalno padala u stranu.
Kad se odlazak odloži
Plan za vodu ume da se pomeri nekoliko vikenda zaredom. Reka nadođe, obaveze se nagomilaju, slobodan dan se potroši na nešto hitnije. Mušice napravljene udvoje za to vreme stoje spremne. Kad se kutija otvori, odmah počne razgovor o tome koja će prva na predvez.
Nema potrebe da svaki zajednički izlazak bude celodnevni poduhvat. Nekad se stigne samo do pristupačne obale i ostane kratko. Osoba koja je učestvovala u vezivanju već ima šta da prati: kako mušica pada, da li pluta kako je zamišljeno i šta joj se dogodilo posle nekoliko zabačaja.
A kad riba uzme zajednički napravljenu mušicu, radost se lako podeli i s onim ko tog dana nije bio na vodi. Fotografija može da pokaže baš mušicu, s pokvašenim perjem i razbarušenim telom. Kod kuće će se verovatno prvo zagledati konac i proveriti da li je sve ostalo na mestu.
Poklon za zajedničko veče
Pribor za vezivanje može da bude lep poklon, posebno nekome ko već voli da pravi i popravlja stvari. Ipak, dobro je prethodno proveriti postoji li želja za tim poslom. Ribolovac može sasvim zadovoljno da koristi gotove mušice i da slobodno veče provede bez sitnih udica pod lampom.
Za zainteresovanog početnika praktičniji je skroman izbor alata i materijal za jedan jednostavan obrazac nego gomila kesica čija namena još nije jasna. Vezivanje ne treba obećavati kao sigurnu uštedu. Čim počne razgledanje novih boja i materijala, u kutiji se nekako uvek traži još jedna pregrada.
Poklonu prija i malo zajedničkog vremena: da neko pokaže kako se udica steže, pridržava prvi namotaj i sačeka da početnik sam završi. Za sledeće veče mogu da se odvoje dve iste udice u kutijicu s poklopcem. Tako bar početak neće proći u traženju pakovanja koje je juče bilo baš tu.