Kad se uz trsku pojavi glava vidre, ruka ume da zastane na ručici mašinice. Malopre smo gledali samo gde prolazi struna. Sada pratimo tamna leđa, nekoliko mehurića i mesto na kojem bi životinja mogla ponovo da izroni. Pribor ostane kako jeste, a pogled krene uz obalu, od jednog busena do drugog.
Takvi prekidi ostaju u pamćenju neobično dugo. Zaboravi se kojim smo mamcem počeli i koliko smo puta menjali dubinu. Ostane način na koji je nešto živo izronilo baš pred nama, dok smo mirno sedeli. Kod kuće se još raspakuje torba, a već se rukama pokazuje koliko je bilo daleko od obale.
Vreme koje provedemo nepomično
Ribolov nas zadrži na mestima pored kojih bismo inače samo prošli. Dok šetač zađe iza krivine, mi i dalje sedimo uz istu vrbu. Posle nekog vremena počnemo da razlikujemo šuštanje lišća od sitnog komešanja u trsci. Čuje se kapanje sa vesla, udarac krila o vodu, pa opet samo vetar.
Mnogo toga vidimo zato što dugo ostajemo na istom mestu. Vodomar može da sleti na granu koju smo dotad smatrali običnim delom zaklona. Izdaleka je tek mala ptica; kroz dvogled se razaznaju kljun i boja leđa. Onda zaroni, vrati se ili nestane niz obalu, a grana još kratko podrhtava.
Zato i poznato pecaroško mesto povremeno iznenadi. Znamo gde je kamen pod vodom i gde struna zapinje, ali ne znamo šta će tog jutra proći drugom obalom. Deseti izlazak na istom potezu može da ostane upamćen po nečemu što je trajalo svega nekoliko sekundi, pre nego što smo stigli da izvadimo telefon iz džepa.
I drugi su došli po hranu
Vidra koja pretražuje plićak lako nam izmami osmeh. Njeno ronjenje sa obale može da liči na igru, mada možda upravo traži hranu. Isto važi za čaplju koja dugo stoji bez pokreta. Dok mi proveravamo mamac i popravljamo položaj stolice, ona ostaje na istom mestu, sa kljunom okrenutim prema vodi.
Na Jadranskom moru pojavljivanje delfina može potpuno da prekine razgovor u čamcu. Pogledi se usmere ka pučini, a neko ostane sa otvorenom kutijom pribora u krilu. Vidi se leđno peraje, zatim još jedno izranjanje dalje od prvog. Ponekad sve prođe toliko brzo da na snimku ostane samo prazna površina i zakašnjelo pomeranje kamere.
Tu se oseti da nismo jedini koji ovde love. Životinje traže hranu, prolaze svojim putanjama i povremeno nam poremete plan. Ribolovcu koji satima nema udarac prizor uspešnog lova može izmamiti i pomalo kiseli osmeh. U glavi je već spremno objašnjenje za slab dan, mada je i pre dolaska tog drugog lovca čuvarka bila prazna.
Dovoljno blizu da se vidi
Za susret koji ćemo pamtiti često je sasvim dovoljna druga obala. Srna koja izađe iz zaklona i zastane uz vodu može da se posmatra bez ustajanja. U čamcu se utiša razgovor. Neko rukom pokaže ostalima gde da gledaju, a onda svi neko vreme prate isti uski prolaz između stabala.
U takvim trenucima i društvo u ribolovu postane deo prizora. Onaj koji obično najviše priča sada šapuće. Dete zaboravi plovak i traži da mu se još jednom pokaže gde su uši među granjem. Čak i kad se životinja povuče, još se gleda u isto mesto, kao da će se vratiti čim skrenemo pogled.
Želja za boljim pogledom lako povuče čoveka da ustane ili priđe. Ipak, sa mesta na kojem već sedimo često se vidi sasvim dovoljno: pokret ušiju, spuštanje njuške prema vodi, mokra dlaka pri izlasku na obalu. Telefon može da ostane u džepu dok prizor traje. U torbi ionako već ima dovoljno fotografija na kojima se objašnjava gde treba gledati.
Divlje životinje posmatrajmo sa odstojanja, bez hranjenja i približavanja mladuncima. Ako zbog nas prekidaju hranjenje ili se povlače, odmaknimo se i ostavimo im slobodan prolaz.
Sitnice koje ostanu posle izlaska
Kad se vratimo kući, pitanje o ulovu obično stigne prvo. Odgovor ponekad bude kratak, a onda krene mnogo duža priča o nečemu što se dogodilo pored štapova. Prepričava se gde je životinja izronila, ko ju je prvi spazio i ko je baš tada gledao na sasvim drugu stranu.
Uz takve izlaske često ostanu sasvim obične sitnice:
Mutna fotografija na kojoj jedino onaj ko ju je snimio odmah pronalazi vidru.
Kratka beleška u ribolovačkoj svesci, dopisana ispod podataka o vodi i mamcu.
Snimak mirne površine, sa uzbuđenim šapatom iza telefona.
Mokar rukav jer je neko, prateći pogledom drugu obalu, zaboravio gde je spustio lakat.
Te sitnice sa obale umeju da vrate i ostatak dana. Uz jednu lošu fotografiju ponovo se setimo hladnog jutra, termos-boce koja je propuštala i sendviča pojedenog pre vremena. Osoba koja je bila s nama doda detalj koji smo preskočili. Zatim se nekoliko minuta raspravlja s koje je strane životinja zapravo došla.
Pri sledećem raspakivanju pribora takva fotografija može ponovo da se pojavi na telefonu, između snimljenih čvorova i slika ulova. Uveća se, malo posvetli, pa vrati na staro jer ništa nije jasnije. Između dve stabljike trske i dalje se jedva razaznaje tamna glava.