Pri pakovanju štapova pogled često ostane na vodi, za slučaj da se baš tada javi poslednji trzaj. Onda neki nejasan povik prekine razvlačenje polaska. Zatvaranje kutije stane na pola, ruka ostane na kopči, a čovek se okrene da čuje odakle dolazi glas. Štap još stoji na držaču, sa mokrim najlonom između provodnika.
Takvi trenuci mogu da promene ono što ćemo pamtiti sa pecanja. Posle ozbiljne nevolje mnogo jasnije ostanu nečije promrzle šake ili glas osobe koja zove pomoć nego mamac na koji tog jutra ništa nije htelo. Kod kuće pribor ostane neobrisan, iako se inače svaka sitnica vraća na svoje mesto.
Ko je još na obali
Dok pecamo, naviknemo se na zvuke oko sebe. Razlikujemo udarac talasa o kamen od pomeranja štapa, čujemo kada neko zatvori vrata automobila na prilazu. Ipak, sva ta pažnja lako se suzi na plovak ili vrh štapa. Čovek koji je pre deset minuta prošao stazom ostane negde iza leđa, van pogleda.
Na istoj obali borave ljudi koji nemaju nikakve veze s ribolovom. Neko šeta, neko zastane da odmori, neko samo traži prolaz do vode. Ribolovac često ostaje satima, dovoljno dugo da primeti kako se prazni staza i kada poslednji prolaznik odlazi prema parkingu.
Zato vredi da čujemo i ljude oko sebe. Običan pozdrav ponekad je dovoljan da kasnije lakše primetimo nečije odsustvo ili promenu u glasu. Ne treba od svakog izlaska praviti dežurstvo. Dovoljno je povremeno podići pogled sa vode, naročito kad se oko nas nešto naglo utiša ili začuje.
Pomoć bez glume junaka
Kad se neko nađe u nevolji, želja da se odmah potrči ume da bude jača od procene. Posebno je teško zastati ako je u vodi bliska osoba ili životinja. Hladna voda, strma obala i mokar beton ostavljaju malo prostora za grešku. Sa mesta na kojem stojimo izlaz može da deluje mnogo lakše nego odozdo.
Najkorisniji među prisutnima često je onaj ko uspe da ostane dovoljno pribran da pozove službe, objasni prilaz i kaže drugome šta je potrebno. Neko može da sačeka pomoć kod puta, umesto da svi stoje na istom mestu i govore istovremeno. Telefon tada služi za razgovor sa službama; snimanje može da sačeka.
U nevolji odmah pozovite hitne službe i navedite tačnu lokaciju. Pomažite sa bezbedne obale, dobacivanjem sredstva za plutanje ako je dostupno. Ne ulazite u vodu za osobom ili životinjom.
Posle takvog događaja reč „junak“ može neprijatno da zazvuči onome ko je pomagao. Njegova pažnja još može da bude na sasvim praktičnim stvarima: da li je pomoć stigla, ima li suve odeće, koga treba obavestiti. Kutija s udicama za to vreme može da ostane otvorena pored stolice.
Šta ostane posle povratka
Kod kuće se tek oseti koliko je dan bio naporan. Mokra jakna ide preko naslona, obuća ostaje kod vrata. Dok se voda za čaj zagreva, misli se vraćaju na nekoliko minuta sa obale. Pitanje koliko je bilo ulova može da ostane bez brzog odgovora.
To naknadno premotavanje ume da bude zamorno. Šta bi bilo da se krenulo ranije, da je vetar odneo glas, da telefon nije bio pri ruci? Takva pitanja mogu da se vraćaju i kada se sve dobro završilo. Čovek sedi u toploj sobi, a u glavi još čuje isti povik.
Pomaže razgovor sa nekim ko ume da sasluša bez traženja uzbudljivih pojedinosti. Može se i zapisati nekoliko činjenica, ako prija da se događaj složi na papiru. Ako uznemirenost traje i remeti san ili svakodnevicu, vredi potražiti stručnu podršku. Ne mora svaki razgovor o tome da počne celom pričom iz početka.
Šta stavljamo u torbu
Posle ozbiljne neprijatnosti menjaju se sitnice pri pakovanju. Telefon više ne ostaje na dnu torbe ispod kutija. Suva odeća dobije svoje mesto. Pre spuštanja niz obalu pogleda se i kuda će se izaći, naročito ako je staza raskvašena. To su male promene koje stanu u nekoliko minuta pre polaska.
I dogovor kod kuće može da postane precizniji. „Idem malo na vodu“ ostavlja mnogo prostora za nagađanje ako se povratak oduži. Korisnije je ostaviti naziv prilaza ili tačnu lokaciju i približno vreme povratka. Baterija telefona proveri se pre nego što torba završi u prtljažniku.
U torbi tada često ostanu:
telefon zaštićen od kvašenja, na dostupnom mestu;
rezervna majica i topliji sloj odeće u suvoj kesi;
mala baterijska lampa;
osnovni pribor za prvu pomoć.
Kad ponovo sretnemo iste ljude
Povratak na istu obalu može da bude neobičan. Sve je na svom mestu, ograda, stepenik, trag blata na prilazu, a pogled se zadržava tamo gde ranije nije. Dok se sastavlja štap, proveri se ko je u blizini. Zvuk koraka iza leđa lakše odvuče pažnju od vezivanja udice.
Ako ponovo sretnemo osobu kojoj je bila potrebna pomoć, razgovor često može da ostane kratak. Kako je sada, da li se oporavila, hoće li opet dolaziti. Nema potrebe tražiti novo prepričavanje. Posle nekoliko rečenica može sasvim prirodno da se pređe na vodostaj ili na hladovinu koja se pomerila dalje od klupe.
Pri sledećem pakovanju može da se ubaci i druga čaša za kafu. Na obali razgovor onda krene uz odvrtanje termosa, bez mnogo pripreme. Može da se priča o promeni vetra i najlonu koji se opet uvio, dok poklopac stoji na zatvorenoj kutiji za pribor.