Čamac je prislonjen uz obalu, a noga traži oslonac na kamenu koji je ujutru bio suv. Sad se preko njega preliva tanak sloj vode. Jedna ruka drži štap, druga je zauzeta torbom. Dovoljno je kratko proklizavanje da ribolovac spusti sve što nosi i pogleda gde zapravo stoji.
Takvi trenuci umeju da ostanu u pamćenju duže od dobrog ulova. Posle se pregledaju mokre nogavice, proverava ogrebotina i traži poklopac kutije koji je negde ispao. Tek kod kuće, dok se iz cipela istresa sitan pesak, u glavi ponovo krene onaj isti pokret stopala.
Kad navika preuzme posao
Na poznatom mestu mnogo toga radimo bez razmišljanja. Znamo gde ostavljamo automobil, gde spuštamo torbu i s koje strane prilazimo čamcu. To olakšava jutro, naročito kad je hladno i prsti još ne slušaju. Onda jednom krenemo istim putem iako je preko noći padala kiša, a preko staze se navuklo blato.
Iskustvo ponekad napravi neobičnu zabunu. Pošto smo mnogo puta prošli bez problema, počnemo da računamo na isti ishod. Kamen je, međutim, danas mokar. Daska na pristanu se rasklimala. Voda je odnela malo obale baš tamo gde je ranije bilo zgodno stati i pridržati čamac kolenom.
Ribolov tome doda svoju žurbu. Na površini se nešto pokrene, pribor je već spreman, jutro odmiče. Kopča koju treba namestiti ili torba koju treba prepakovati odjednom deluju kao nepotrebno zadržavanje. Posle ispadne da smo pola sata raspetljavali najlon, a za ono prvo nismo imali minut.
Šta ostane posle nezgode
Posle manjeg pada često prvo strada ponos. Ribolovac ustane, pogleda da li ga je neko video i tek onda proveri koleno. Ako je društvo blizu, brzo padne šala na račun nespretnosti. Smeh malo popusti napetost, ali mokar rukav ostane hladan uz kožu sve do povratka.
Kasnije se pamte sasvim obične stvari: težina pune torbe kad treba osloboditi ruku, zvuk štapa koji je udario o kamen, teško otkopčavanje mokre jakne. Nema tu uvek velike priče za prepričavanje. Ponekad ostane samo trenutak u kome je noga tražila dno, a dno nije bilo tamo gde ga očekujemo.
U pamćenju se zadrže i sitnice koje bismo inače preskočili:
suve čarape izvučene iz tuđe torbe;
čvrst oslonac pod dlanom pri izlasku;
termos koji neko pruži dok se presvlači mokra bluza;
blato na sedištu automobila, očišćeno tek sutradan.
Kod kuće razgovor obično počne pitanjem kako je bilo. Tada priča o vodi može da stane u dve rečenice, uz malo umanjivanja, dok se mokre stvari razvlače preko naslona stolice. Članovi porodice za to vreme gledaju poderanu nogavicu koju ribolovac uporno okreće prema zidu.
Pribor koji ostaje u torbi
Skoro svako ima nešto korisno što uredno nosi, a retko izvadi. Klešta završe ispod rezervnog najlona, suva bluza ispod hrane, a kutijica prve pomoći na dnu pregrade. Sve je poneto. Do svega treba stići preko dve otvorene kutije i kese čiji se čvor stegao od vlage.
Posle neprijatnog iskustva često se promeni upravo raspored. Ono što zatreba odmah dobije mesto pri vrhu. Na podu čamca ostane manje rasutih stvari. Torba se zatvori pre premeštanja. Takve promene teško da će iko primetiti na fotografiji ulova, ali primete se kad zatreba slobodna ruka.
Posebno je varljiv osećaj da će ono što smo poneli nekako već pomoći. Oprema koja ostane u torbi dok je potrebna lako se pretvori u još jedan predmet koji premeštamo s kraja na kraj čamca. Zato se deo spremanja završi još na obali, pre nego što štapovi zauzmu ruke.
U čamcu i kajaku nosimo pravilno zakopčan prsluk za spasavanje, pratimo vetar i promenu vremena, a pre polaska javimo nekome gde ćemo biti i kada se vraćamo.
Društvo menja povratak
Dobar saputnik primeti ono što nama promakne dok gledamo u vodu. Pridrži čamac dok ulazimo, pomeri kutiju s prolaza ili sačeka da sednemo pre nego što se odgurne. To su mali, uigrani poslovi. Često se obave bez razgovora, uz pogled i pruženu ruku.
U takvom društvu lakše je i izgovoriti da je dosta. Teže ide kad ribolov postane malo nadmetanje u izdržljivosti, pa se svaki predlog za povratak dočeka zadirkivanjem. Onda se ostaje još jedan zabačaj, pa još jedan, dok svi već krišom gledaju prema mestu gde su ostavljene stvari.
Mnogi ribolovci s vremenom počnu više da cene onoga ko mirno pokupi pribor kad dođe čas za polazak. Bez objašnjavanja i pregovora. Dok jedan sklapa štapove, drugi pridržava čamac, a razgovor već ode na kafu i put kući. U kanti može da bude sasvim malo toga za pokazivanje.
Ponovo na istoj obali
Povratak posle neprijatnosti ume da bude tih. Pogled prvo ode prema onom kamenu, ivici pristana ili mestu na kom se čamac nezgodno zanjihao. Prilazi se sporije. Torba se spusti ranije. Tek kad se sve namesti, izvuče se štap iz futrole i proveri provodnik koji je tada udario o pod.
Poznato mesto ostane drago, sa istim zavojem obale i istom senkom u kojoj se ostavlja hrana. Samo se poneka navika pomeri. Za izlazak se ostavi više vremena, a poslednji zabačaj više ne mora da bude baš onaj zbog kog će pakovanje ponovo početi ispočetka.
Promena se vidi i pri sledećem spremanju kod kuće. Cipele se okrenu, sa đona se skine osušeno blato i proveri izlizani deo koji je ranije prolazio bez pogleda. Ako je đon već gladak, taj par ostane kraj vrata. U torbu za vodu spakuje se drugi.