Varalica zapne nekoliko metara od obale. Lampa uhvati njen bok, dovoljno blizu da deluje dohvatljivo, a između ostanu dva mokra kamena i malo crne vode. Štap se spusti na travu, rukav se podigne i već se traži mesto za stopalo. Još pre minut bilo je važno gde riba radi. Sada sva pažnja stane u komadić plastike koji viri pored grane.
Takav trenutak dobro poznajemo i po danu. Noću mu se pridruže umor, slabija preglednost i onaj sitni ribolovački inat koji naročito proradi kad je pribor nov ili drag. U glavi se već računa kako da se dohvati, dok obuća polako klizi prema ivici.
Kad proradi ribolovački inat
Pribor ume da nas veže za sasvim određene sitnice. Varalica je možda izgrebana od ranijih ulova, štap dugo biran, a mašinica poklon koji se pažljivo briše posle svakog izlaska. Zato gubitak zaboli i pre nego što se zaista dogodi. Pogled ostane na vodi, a ruka još jednom proverava da li će zakačeno ipak popustiti.
Tu počinje cenkanje sa sobom. Još samo jedan korak, još malo naginjanja, još jedan pokušaj sa druge strane kamena. Svaka sledeća radnja izgleda kao mali nastavak prethodne. Tek kad se zastane i pogleda nazad, vidi se koliko je daleko ostalo ravno mesto na kojem je stajala stolica.
Iskustvo ponekad dodatno zamagli procenu. Ako smo se ranije provukli preko mokre kosine ili izvukli pribor bez posledica, lako poverujemo da poznajemo ceo posao. Pamtimo uspešno izvlačenje. Ono kratko proklizavanje, kad je slobodna ruka tražila oslonac po mraku, obično izostane iz kasnijeg prepričavanja kod kuće.
Obala posle mraka
Snop čeone lampe osvetli uski komad obale. U njemu se jasno vidi kamen, dok rupa odmah pored ostane crna. Obala preko koje se po danu prolazi bez razmišljanja noću traži drugačiji hod. Na povratku nas pritom čekaju umorne noge i stvari koje smo usput spustili kraj staze.
Voda dodatno vara oko. Površina može delovati mirno, a da se ispod nje ne vide granje, nagli pad dna ili struja. Na Jadranu mokra stena pod lampom ume da izgleda sasvim prohodno sve dok đon ne nalegne na klizavu prevlaku. Na reci se poslednji čvrst oslonac često završi pre nego što noga očekuje.
Oko izgubljenog pribora mogu biti zategnut najlon i udice koje plivač teško uočava. Ruke tada pokušavaju da drže predmet, oslobode najlon i održavaju telo na površini. Prsluk odgovarajuće veličine, pravilno zakopčan, važan je deo zaštite uz vodu i na plovilu; ipak, ne uklanja udice i zapetljavanje iz tog prostora.
Pogled sa susednog mesta
Kolega koji stoji nekoliko metara dalje često vidi ono što nama promakne. Primećuje da se oslanjamo na granu koja se savija, da nam je lampa okrenuta ka vodi umesto ka stopalima i da je meredov ostao iza leđa. Nama je pred očima samo drška štapa koja još viri iz vode.
Zato mirna rečenica na vreme mnogo znači. Dovoljno je predložiti da se prvo osvetli prilaz ili da se pokušaj prekine dok se ne vidi gde se staje. Bez dobacivanja o hrabrosti i bez smeha dok neko pokušava da odustane. Ribolovačko društvo ume da napravi takmičenje i od sasvim običnog silaska niz obalu.
Nezgodno je povući se kad su se svi već zainteresovali. Nekad nas više od izgubljene varalice žulja mogućnost da posle slušamo šalu na svoj račun. Dobar kolega tada spusti glas, pomeri svoju torbu sa prolaza i pomogne da se ostali pribor skloni. Za zadirkivanje će biti prilike dok se čiste blatnjave cipele.
Pribor se dohvata sa obale
Za priborom se ne pliva, naročito noću i tamo gde su najlon, struna ili udice u vodi. Štap koji je skliznuo može da sačeka procenu sa sigurnog mesta. Nagli ulazak u vodu dodaje još jedan problem pre nego što je prvi uopšte razmotren.
Dohvatanje meredovom ili odgovarajućim alatom ima smisla dok oba stopala ostaju na čvrstom, stabilnom osloncu, bez istezanja preko ivice. Ako nedostaje dužina, tu se pokušaj završava. Dobro je i skloniti ostale štapove, da prilikom pomeranja niko ne zakači udicu ili ne nagazi vrh koji leži u travi.
Kad se pribor ne može bezbedno dohvatiti, može se zapamtiti položaj i proceniti mogućnost vađenja po dnevnom svetlu. Dostupan otkinut najlon i udice treba pokupiti sa sigurnog mesta, zbog ribe, ptica i sledećeg ribolovca. Ono što je ostalo van domašaja ne rešava se nasumičnim zabacivanjem dodatnih udica kroz mrak.
Dogovor pre mraka
Najkorisniji deo pripreme često prođe bez velike priče. Dok još ima svetla, pogleda se kuda vodi povratak, gde je obala podlokana i dokle se može prići bez silaska na mokro kamenje. Meredov se sastavi tada, umesto da se njegov navoj traži jednom rukom dok druga drži savijen štap.
Slične sitnice lako stanu u dogovor pre mraka. Kad se o njima govori dok se raspakuje pribor, niko se ne oseća prozvanim. Kasnije, kad voda zategne najlon ili lampa počne da slabi, svako već zna gde su stvari.
Rezervna lampa stoji na poznatom, lako dostupnom mestu.
Prolaz između ribolovaca ostaje slobodan od torbi, najlona i otvorenih kutija.
Neko kod kuće zna oblast ribolova i okvirno vreme povratka.
Ako se menja mesto ili ostaje duže, šalje se kratka poruka dok ima signala.
Na obali se brzo vidi kakvo je društvo došlo zajedno. Neko bez reči pridržava lampu dok se pakuje mokar meredov. Drugi proverava da li su svi prošli uspon pre nego što ugasi svetlo. Ulov se dotad već spakovao ili vratio u vodu, a pažnja je na ljudima koji još traže oslonac u blatu.
Rezervnu lampu vredi držati u istom džepu pri svakom izlasku, odvojeno od glavne. Kad glavna utihne, nezgodno je prekopavati celu torbu, naročito ako su ključevi već negde ispod kabanice.